09 okt Dve pesme Stefana Basarića

PARIS, FRANCE

Poezija se možda
desi u Parizu.
Tamo će i umreti,
ako se ikada bude rodila.

Vozovi su kasnili
zbog nas
čitavu polovinu
večnosti.

Oguljena mladost
grčila se po plafonu
male sobe
i pljuvala reči:

Nikada nećete biti pesnici.

Plakali smo zato.
Obgrljeni zvucima mraka.
Možda čak i ne verujući
u sve to.

Zagnojio se vetar
iz pocepanih snova
začetih još pre
zore ovog doba.

Izgnani. Iz sveta.
Napravićemo
naš svet
od neprestanih reči

od kojih nijedna
neće biti naša.
To je pomalo
tužno.

O NIKAD IZGOVORENIM REČIMA

U ovalnom koritu

grla

ostaće

ulepljene i suve

Reči

kao vosak.

Iščupane kleštima

negde

iz mekote svesti

i zaboravljene

na obzorju zbilje.

Reči za koje se gine:

Hrast

Srna

Žito.

Rascvetale uz

podnožje umnjaka.

Nikada neće

zaboleti toliko

da se rode

i preliju

preko usana.

Autor: Stefan Basarić

Fotografije: pinterest.com