20 avg Dve pesme Milice Amidžić

Disanje mesečine

Upijena i progutana duša, ne okreće se
svojoj telesnosti.  Tamo gde sam ostavila cipele,
ispod klupe što gleda ka reci, poslala ih je da odšetaju same
svom telesnom domu.

Tonem ka naviše i ne davim se.

Miris minulih dodira i dodir minulih mirisa
spira apatiju tela sa mojih rožnjača.
Mesečina, nepuna u svojoj veličanstvenosti
dahće mi brižno na uvo.
Govori: “Zaroni u svoju telesnost van svog tela.“
Burleskne maske bivaju izranjane od strane
mesečevog hladnog daha, iz ambisa
mojih najdubljih čežnji.
Ritmični izdasi, a ponovo, toliko skladni
da stvaraju iluziju
jednog dugog, poput onog posle dugog plača
udaha.

Rekvijem III

I tad kad me pronađeš bez iskre
seti se negda kada su moji prsti goreli
plavetnom vatrom
onom nestalnom nijansom na
samom dnu plama
što sliva se u sebe samu
i titra svim strastima
iz sanatorijuma mojih
neizbavljenih plačeva.

I tad kad me pronađeš bez iskre
seti se negda kada su moje oči gorele
kada su se sva mora sjatila u moje zenice
a plam plesao pod vodom
kad bih ti uputila pogled
što deo mojih varnica ti je predavao.

I tad kad me pronađeš bez iskre
seti se negda kada su moji papiri goreli
kada su se sve sramotne i neizrecive reči
slile u hartiju
reči koje su abonosne bestelesne pohode
od kojih sam bežala u prazninu
siktavo otpevale umirenju mog
spektarnog krvotoka.

Onda kad me pronađeš bez iskre
pohrani svu ugljenisanu zaostavštinu moju
u istok planinske vode
i ne misli o meni
i ne misli o prahu
No pevaj o buktinji koja ga je stvorila
i o tome kako izvire, postaje vodom

i pod istom se pali iznova.

Autorka: Milica Amidžić

Fotografije: pinterest.com