17 apr Dvadeset pet

Kada je dvadeset i pet postalo više trideset nego dvadeset?

Možda matematika i ja nikada nismo bili najbollji prijatelji i možda ne znam najsjajnije logaritme i funkcije, ali znam da je zbir tebe i mene jednak najpufničastijem zagrljaju. Možda i nije, ali ljubav ne poznaje brojeve.

Uostalom, šta je četvrt veka naspram čitave večnosti?

Očigledno neko, recimo moja baba, smatra da je to mnogo. Tada se očekuje da si odrastao, da ne kažem mator, ili bar da razmišljaš o budućnosti. Onoj pravoj budućnosti. Dosadnoj.

Meni je budućnost ruka u tvojoj ruci, miris svežeg jorgovana i krigla piva. Dobro, dve. Pivo je jedna od stvari koju ne volim da delim. Ali šta ja znam, kad imam samo dvadeset i pet.

Za svoje godine mislim da sam dovoljno odrasla osoba. Slušam vesti, doduše samo da bih čula da li da ponesem kišobran ili stavim naočare, ali ne izađe na drugo uvo baš sve, nešto i ostane, tu negde. Znam da uključim veš mašinu, onu fensi sa dugmićima i dvadeset različitih pranja. Uspevam da se probudim na prvi zvuk alarma, nakon što ga odložim tri puta, ali na kraju sama ustanem. Morate priznati da nije loše.

 A verujte da nije nimalo loše, pogotovo kada u sebi neguješ Petra Pana, kada si sanjar, avanturista, kada umeš da letiš.

I zato tebe uvek provlačim kroz sve. Zato što sam sa tobom ja. Zato što mi nakon jurnjave za snovima greješ hladna stopala. Zato što imaš najslađe obraze. I zato što sa tobom letim.

Ali ti i ja smo različiti svetovi. Tvoj univerzum je sačinjen od tabela, Njutnovih zakona i tehnologije, a moj je satkan od reči, boja i muzike. Tvojih dvadeset i pet su više trideset, a moje se nekako okreću ka dvadeset. Ali ništa od toga nije važno. Tabelu možeš da popuniš rečima, zakone da obojiš šarenim bojama, a tehnologija uvek svira tonove koje ti želiš. A četvrt veka će uvek biti četvrt veka, pa se ti naginji napred ili nazad do mile volje.

Reci mi samo…

Kada budeš toliko umoran da ne možeš da stojiš, pa te ja na kvarno oborim s nogu, je l nećeš prestati da hodaš sa mnom?

A onda kada ti čelo bude naborano od mrštenja, da li će ti se oči smešiti kad me vide?

A kada ti ruke budu bile nervozne, pa krenu da kopaju vulkane, hoćeš li i tada želeti da me češkaš?

I kada ti vetar hladnoćom izrezbari usne, hoće li one i dalje pamtiti ukus moje ljubavi?

Anela Uzeirović