08 feb DUHOVI PROŠLOSTI

        Pokušavam da provalim u kom pravcu me voze. Uzalud. Džak navučen preko glave ne propušta ni najmanje svetlosti. Malopre sam se osvestio. Sve se odigralo brzo, kao na filmu. Izašao sam do trafike po pljuge i novine. Poslednje čega se sećam jeste oštar bol u temenu. Pratili su me, a ja, kreten, nisam obratio pažnju. A zna se šta bude kada ti popusti koncentracija. Godine i način života učinile su svoje. Nalazim se u nekom vozilu, pretpostavljam da je kombi. Čoveka moje konstitucije lakše je uvući u vozilo sa kliznim vratima nego u putnički automobil. Ne verujem da je prošlo više od 20 minuta, usta mi još uvek nisu potpuno suva. Sedim na tvrdoj podlozi. Znači, zadnja sedišta su isčupana. Vozilo pripremljeno specijalno za ovu namenu. Ruke su mi vezane iza leđa nečim tvrdim, verovatno sajlom. Noge takođe. Čujem ih kako šapuću. Ne znam koliko ih je. Ne znam da li znaju da sam se osvestio. Bolje da ćutim. Ako progovorim, najbolje što mogu da dobijem jesu udarci svuda po telu. Ovaj dan je morao doći kad tad. Sve se kao nadaš, lažeš sebe da to neće biti baš sada, baš danas, preguraćeš ti to, jak si, možeš sa svima, ali jebi ga, đavo dođe po svoje. Vreme je za naplatu dugova. Sada me kopka to, da li znaju koliko ja znam. Da li mi je bolje da ćutim ili da zaplačem kao neka pička? Da li da se razderem kada mi skinu džak sa glave i zapretim nečim nepostojećim i čekam da zagrizu mamac? Ili da glumim zbunjenost i ludilo? Ne znam. Suviše sam duboko u ovome. Ne postoji sredstvo za čišćenje dovoljno jako da opere moje ruke. A kada se setim kako je sve počelo…

Oduvek sam voleo da maltretiram slabije od sebe. Naočarce, štrebere, debele, plašljive, nesigurne u sebe. Kabadahija od malena. Bilo je sasvim normalno da upišem srednju pandursku školu. Ne zbog ideje i ubeđenja. Daleko bilo. Policija i politika mu dođu isti kurac. Ko u ova dva ulazi kako bi pomagao narodu, taj je budala. Znači, striktno svoja bulja i lični interes. Školu sam završio kako sam završio. Malo veza, malo prepisivanje, drukanje drugova iz klupe, malo manje učenje. Nakon škole, odmah služba. Kao i svaki prosečan seljak iz Bosne, pravac Beograd. Veliki šok. Druga dimenzija u odnosu na zabit u kojoj sam rastao. Ovde ljudi nisu cvikali kada vide plavu uniformu. Štaviše, noću su hteli i da biju kada su pripiti. Narkomani, navijači, razni probisveti, pijanci. Upoznao sam se sa kolegama i odmah dobio svoj reon. Izađeš malo iz stanice, protegneš noge, kupiš novine, prebiješ nekog klošara u ulazu zgrade i još te za to plate. Milina. Uhvatiš kurvu i teraš je da ti puši kako joj ne bi pisao prijavu. Otmeš sto maraka dilerima ispred hotela, a oni te samo gledaju i ćute kao pičke. Veliki grad, velike mogućnosti. Dane sam provodio po kafanama, gde sam naravno jeo i pio za džabe sve zbog uniforme, maltretirao slučajne prolaznike ili parove koji se kasno noću ljube u parku. Ali na kraju, sve ti dosadi. I jelo, i piće, i besplatno upadanje u bioskop, i besplatan prevoz. Čak i maltretiranje ljudi. Na kraju ne znaš šta ćeš sam sa sobom. Lutaš ulicama kao zombi, čekajući da te neko popreko pogleda, samo da bi se nešto desilo. Skenjaš se jer shvatiš da si samo jedna kap u moru debila sa uniformom koji cepaju cipele svakog dana po beogradskoj kaldrmi, a što je najgore, to ćeš skoro sigurno raditi narednih trideset godina.

Prelomni trenutak zbio se jednog tmurnog oktobarskog vikenda. Utakmica između Zvezde i Splitskog Hajduka. Zadatak pojačane kontrole glavnih ulica, kao i autobuske i železničke stanice. Bio sam pod gasom od ranog jutra, iznerviran što radim treći vikend za redom. Pogledom sam tražio žrtvu na kojoj ću iskaliti bes. Na Autokomandi sam zaustavio kratko ošišanog lika u fajerci i razdrao se na njega da izvadi ličnu kartu. On se na kratko zbunio, zatim stegao nešto ispod jakne i dao se u beg. U mamu ti jebem, ko da juri sada ovu budalu. Srećom, od straha se sapleo posle pet metara i pao pored betonske žardinjere. Prileteo sam i počeo da ga udaram pendrekom iz sve snage. Po glavi, po leđima, po bubrezima, po nogama. Vrištao je do udarca u čelo. Onda se onesvestio. Nastavio sam da udaram. Jebem li ti majku nenormalnu, zbog tebe i ovaj vikend moram da radim! Okrenuo sam ga onako onesvešćenog, odkopčao mu jaknu. Ispod hrvatska zastava, ispresavijana. U unutrašnjem džepu dokumenta i novčanik. Nešto malo dinara i u skrivenoj pregradi pedeset maraka. Nije loše. Stavio sam pare u džep i bacio pogled na ličnu kartu. Hrvat iz Šibenika. Patrola i hitna pomoć su stigle za par minuta.

– Šta bre napravi ovo!!! – drao se stariji kolega pošto je video kako sam ga unakazio – Dobro ne izvadi pištolj da pripucaš malo!

– Opiranje rutinskoj kontroli, samo sam vršio svoju dužnost – slagao sam kao pas i slegao ramenima.

– Kretenu! Čekaj samo da komandir čuje za ovo!

Iskreno, boleo me je kurac za komandira. Važno da sam ja taj dan završio posao ranije, uz to još uzeo pedeset maraka. Taman za stomakliju i meze večeras. A možda se pozove i ona fuksa sa trećeg. Koga briga za sutra… A sutra…

Komandir je sa vrata počeo da mi jebe i majku i oca, sve živo i mrtvo, krenuo priču o završetku karijere u policiji i slična sranja. Onda je na scenu  stupio plan koju sam prethodne noći smislio. Složio sam priču kako sam ja u stvari prava žrtva, da sam napadnut od strane ultra nacionaliste koji je ulicom išao sa razvijenom hrvatskom zastavom pevajući ustaške pesme, uz to je delovao pripito. Pošto sam ga lepo zamolio da prestane, on se samo razbesneo, krenuo na mene i ja sam morao da intervenišem. Komandir, teška budala, pravio je neverovatne face, a ja sam lagao sto na sat.

– I vi još napadate mene što branim našu socijalističku domovinu i ideju bratstva i  jedinstva! – slagao sam za kraj.

Pih, bratstvo i jedinstvo! Možeš misliti. Prebio bih ga i da je imao srpsku, bosansku ili neku drugu zastavu. Komandir se glasno nakašljao i uhvatio za glavu. Nije mu bilo svejedno. Stara je to škola. Godinama ispiran mozak tom idejom. Na pomen CK su mu se tresle gaće, a Titova slika mu je stajala na stolu umesto slike porodice.

– Slobodan si – rekao je odsečno i uhvatio se za telefon.

Par dana kasnije, u kancelariji me je čekao nepoznati čovek.

– Dobar dan.

– Dobar dan…

– Izvolite sedite.

– Izvinite, ko ste vi?

– To sada nije bitno. Recimo da sam prijatelj osobe koja izuzetno ceni vaš zadnji postupak.

– I šta sa tim? – pokušao sam da ga otresem – Šta hoćete?

– Imam poslovni predlog za vas. Mislim da bi trebalo da sednete i saslušate ga.

Odmerio sam ga. Hladan kao špricer. Izgledao je kao tip koji je prošao svašta u životu. Kao neko ko uvek zna šta hoće. Tamne naočare, odelo šiveno po meri, uredno štimovani brkovi.

– Dakle, šta ste rešili… Nemojte da ćutite. Znam da niste zadovoljni svojim poslom, svojim privatnim životom, da se ne ponašate baš primerno vašem zanimanju… Sve znam… I ono što teba da znam, i ono što ne treba…

Nešto je počelo da me steže u grlu. Krenuo sam rukom mahinalno, da popustim kravatu, ali sam provalio da je uopšte nemam. Primetio je kako mi postaje neprijatno.

– Opustite se… Vaše je samo da me saslušate ako hoćete.

– …Slušam.

Počeo je sa pričom. Upijao sam svaku njegovu reč. Policija polako puca, društvo se urušava, kuva se veliko sranje. Nešto mora da se promeni. Trebaju im jaki, mladi ljudi. Ljudi od poverenja koji su spremni na sve, koji ne mare uvek za zakonske metode, i koji znaju da drže jezik za zubima. Mogućnosti za napredovanje su ogromne. Ulazak u tu igru nosi veliki pritisak, ali uvek postoji neko ko ti čuva leđa, neko ko će posvedočiti da ste zajedno pili piće na Slaviji, iako si u tom trenutku bio sto kilometara dalje i bavio se ko zna čime. Nije mi dugo trebalo da razmislim.

– Pristajem…

– Drago mi je da to čujem. Sutra stižu prva uputstva.

Znali su da sam pokvaren. Znali su da mi je svejedno koga tučem i zbog čega. Postao sam glavni za ispitivanja. Uhapšene su plašili mojim imenom. Metode su se nadaleko prepričavale. Za početak se dobro izdereš na njih, kružiš okolo kao lešinar, lažeš kako sve već znaš, i da samo treba da potpišu iskaz da krivice. Tu se vidi ko je obična jajara, a ko ima potencijala za nešto više. Posle pređeš na čekić i prebijanje prstiju. Kako na rukama, tako i na nogama. Zatim gašenje pikavaca na očnim kapcima, tek da naslute šta sve može da ih snađe. Tu se većina slomi, ali i za tvrde glave ima leka. Mučenje nespavanjem, polivanje vodom, stavljanje genitalija u mehanizam fioke, udaranje telefonskim imenikom. Sve u ime partije i naroda. Stigla su i nova uputstva. Prijatelj prijatelja me je posavetovao da nastavim školovanje.

– Nećeš moći doveka da biješ. Ostarićeš, moraš misliti na svoju budućnost. Mi vodimo računa o našim ljudima.

Bio je u pravu. Diploma je diploma. Krenuo sam u neku državnu trkačku školu sa sedištem u Zagrebu. Iskreno, Zagreb sam video samo kada sam otišao po diplomu. Ispiti su se polagali u Đakovici, Prištini, Kragujevcu, Subotici… Dovoljno je bilo da se pojaviš, javiš se kontakt osobi koja te komisiji predstavi kao „našeg“ čoveka, popričaš neobavezno sa njima, eventualno nešto lupiš iz literature, i gotov posao. Diploma stigla, a sa njom unapređenje i veća plata.

Sledeća stanica, po službenoj dužnosti, Priština. Zadatak: prisluškivanje sumnjivih šiptarskih ekstremista. Nakon mesec dana znao sam sve. Koliko ih ima, koliko oružja imaju, ko valja dop, ko drži kurve, ko im je veza za Italiju. Naređenje je bilo da se samo nadgleda. Nikakva intervencija. Snage su se čuvale za druge stvari. Na zapadu se žešče zakuvavalo. Rat u Hrvatskoj…

– Razmislili smo dobro i odlučili da ste vi osoba najsposobnija za ovaj zadatak – rekao je čovek u crnoj uniformi – Preći ćete granicu koliko noćas, javiti se kontakt osobi i odmah pristupiti obuci naših paravojnih formacija. Takođe, treba ispitati neke zarobljenike vašim metodama. Srpskom narodu su potrebni heroji.

Nisam mogao da ih odbijem. Znali su da sam krao na Kosovu, da sam muljao sa Šiptarima, znali su da reketiram par restorana po Beogradu, da sam pijan zgazio bračni par na pešačkom prelazu, a oni sve to zataškali. Morao sam da ćutim i slušam. U Hrvatskoj se skupila najgora bagra pokupljena sa ulice, zatvora i stadiona, pojačana budalama koje su se dobrovoljno prijavile, većinom Šumadinci i Valjevčani. Poveo sam sa sobom par ljudi od poverenja, čvrste momke, sastavio plan obuke, i sa njima prionuo na posao. Za mesec dana sve smo doveli u red. Svakodnevno ispiranje mozga, gađanje u metu, treninzi, batinanje kako bi znali šta ih čeka ako padnu neprijatelju u ruke. Brzo od čoveka dobiješ mašinu za ubijanje, svi to imaju u sebi. Upadi u sela, presretanje kamiona i autobusa, podela plena sa „drugovima“ u Beogradu. Uhvatio sam sebe u jednom trenutku, kako u kući nekog starca, koji izrešetan mecima leži na podu dnevne sobe, kundakom razbijam ramove porodičnih slika u nadi da ću iza naći još novca, jer mi je sve postaje malo. Ali to je ništa u odnosu na Bosnu…

Sranje se stišavalo u „ljepoj njihovoj“ pa smo brže bolje otvorili novi front. Gde sada da prestajemo kada je najlepše. Miris krvi zalepio se za nozdrve i postao potreba. Tu gde prestaje svaka veza sa mozgom, tu počinje Bosna. Ne zna se ko na koga puca, ko kome podmeće bombe, ko koga kolje. Da li mi na Muslimane i Hrvate, da li Muslimani na Hrvate, da li Srbi na Srbe kada su pripiti. Tu sam preterao. Jebi ga, zajebano je kada čovek nema meru. Za svako selo sam organizovao tri ekipe. Prva je upadala u kuće, ubijala ako slučajno naiđe na preživele, kupila novac, nakit i slike za koje im se učini da nešto vrede. Druga ekipa je ulazila za njima, uzimala belu tehniku, tipa frižideri, veš mašine, bojleri, šporeti, zatim krevete, fotelje, stolove, stolice. A onda na je scenu stupala treća ekipa. Moja omiljena. Popularni žuti mravi. Sekli su radijatore, cevi od grejanja, izbijali prozore iz štokova, vadili parket i prekidače za struju. Posle njih nije ostajalo ništa. Zatim sam ja za svaki slučaj polivao benzinom ono što se nekada zvalo kuća, i postavljao par mina u dvorište ako im nekada slučajno padne na pamet da se vrate. Novac se gomilao, ja sve bahatiji. Rešili su da me sklone. Dosta je bilo terena. Pravac kancelarija. Mesto glavnog inspektora vuklo je masnu platu za malo rada. Računali su da ću se smiriti, da mi je dosta jurnjave i da sam dovoljno novca sklonio na stranu za stare dane. Ali ne. Veza doušnika koju sam godinama gradio, omogućila mi je da uvek sve saznam prvi. Koji političar ima švalerku, čiji se sin drogira, čija ćerka je lezbejka, čija žena pije kao smuk i voli mlade momke. Previše sam znao. Znao sam ko naručuje ubistva, ko organizuje nerede, ko servira vesti. Država naravno, i politička scena, ko bi drugi, glavonje i ja kao produžena ruka. Sa toliko informacija postao sam opasnost za igrače na vrhu.

Znaš one nabildovane momke, ošišane na opasno, u skupim automobilima i napumpanim pičkama što viđaš po gradu i misliš da su kriminalci? E pa nisi u pravu. To su obične jajare koje od prvih para počnu sa kurčenjem i propadnu. Nisu ni crno ispod nokta za državni vrh. Neko od njih i dobije šansu da radi za nas. Pametni prihvate, većina slučajno nastrada, najčešće kako javi dnevnik, u obračunu sa drugim kartelom, u ovom slučaju sa nama.

I kao što to obično biva, i pored svog iskustva, na kraju najebeš od strane nekog početnika koga si oterao u kurac zato što si tog dana bio neraspoložen. Jedan mladi inspektor, jedna od onih nepotkupljivih budala, ne znam kako, provalio je u sef državne banke i pronašao veliku količinu droge i oružja koji su zvanično uništeni pod mojim nadzorom pre par godina, a koje sam ja čuvao za „prijatelja“. Od tada sam na tapetu. Bojali su se da ne progovorim u naletu pijanstva, napravim neko sranje i pređem na drugu stranu koja je samo čekala trenutak za preuzimanje vlasti. Nisu bili daleko od istine. Nisam valjda lud da čekam i gledam kako brod tone. Prodao bih ih sve, sigurno, samo kada bih dobio dobru ponudu. Nisam hteo da dozvolim da me hapse pred dvesta kamera i ispredaju bajke o tome kako su uhvatili najvećeg kriminalca kada su oni gori od Koza Nostre. Jebi ga, neko nekom mora prvi da zavuče. Šteta što su oni bili brži. Zašto rizikovati. Ljudi su zamenljivi. Naći će oni nekog još goreg i bolesnijeg, a od mene oprati ruke…

Zaustavili smo se. Skinuli su mi džak sa glave. Dosta ih je. Ne nose maske. To znači samo jedno. Ubiće me kao psa. Neću moći nikome da ih opišem. Izneli su me, postavlili na staru drvenu stolicu. Nalazili smo se u nekoj napuštenoj fabrici. Na drugom ulazu podigla su se velika vrata. Ušao je auto, audi sa zatamnjenim staklima i specijalnim registarskim tablicama. Vozač je otvorio zadnja vrata. Izašao je „prijatelj prijatelja“. Besno je mlatarao rukama i psovao.

– Gotov si, pizda ti materina!!! Dosta je bilo! Kretenu jedan!!! Rečeno ti je da bolje sakriješ robu! Ubiću te!!! – izvadio je pištolj , prislonio mi ga na slepoočnicu.

– Polako – začuo se glas iz pozadine – Ne dok ne saznamo da li postoje pisani tragovi i ko još zna za operaciju.

Pogledao sam ga. Nisam verovao. Dobro poznato lice sa TV-a. Bio je još ružniji uživo. Preživeo tolike izbore i reforme, čuveni preletač koji je skakao sa funkcije na funkciju. Nisam znao da je on mozak svega.

– Puši kurac! – rekao sam, a zatim dobio gomilu udaraca u roku od tri sekunde.

– Pričaj!!! – drao se naočarko.

Ćutao sam kao zaliven… Osetio sam na svojoj koži sve ono što sam radio ljudima celoga života. Onesvešćivao sam se iznova i iznova. Glava klone u trenutku, i onda provalim da mi nedostaju tri prsta na desnoj nozi ili da ne čujem na jedno uvo zato što mi leži u krilu. Gornja vilica smešila se kao ciganska taraba. Osetio sam smrad paljevine. Pekli su me brenerom. Sada je kasno za kajanje. Mogu da vrištim, ali mi to ništa ne znači. Mogu da kažem nešto i skratim sebi muke. Ne! Ćutaću do kraja. Neka ga puše pičke! Neću im pružiti to zadovoljstvo. Neka se osvrću za sobom ostatak života. Pisani tragovi ne postoje. Oni to ne znaju. Bio sam suviše lenj da vodim dokumentaciju. Neka se peku, mamu im jebem!

– Zadnja šansa – izvadio je pištolj i prislonio mi ga na čelo. Nasmejao sam se.

– Majmune… Samo da znaš…

– Daaa – potajno se ponadao odgovoru.

– Nikada nisam glasao za tebe… Vidimo se u paklu…

Čaura se sjajno uklopila uz metalni otpad na podu. Još jedna neuspešna privatizacija…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: secure.guim.co.uk