26 maj Dugo nisam pisala…

Nisam dugo pustila da moji prsti plaču umesto mog srca. Niti sam dozvolila da jecam rečima nad tastaturom svojih izazova. Nisam dugo, jer plašila sam se.

Ne sećam se kada je taj strah počeo da raste u meni, kada se prvi put probudio svestan svoje snage i svojih mogučnosti, kada mi je vezao um i odvukao me daleko od slova, od reči, od rečenica.

Otuđila sam se od tog sveta reči brže nego što sam planirala, i prestala da kucam reči koje nisu mogle da mi donesu novac, karijeru, uspeh. Otuđila sam se od reči koje su tako lako puštale moje srce da izađe napolje i pleše slobodno između redova, tačaka, zareza…

A onda sam noćas usnila san. San koji godinama nije dolazio. San koji me podsetio.

Sanjala sam u boji, jer samo takvi snovi se iskreno pamte….

Sanjala sam ih sve. Sva ta lica, sve te osmehe, sve dodire i sve poljubce.

Da li su mene obeležili oni ili sam ja obeležila njih? Nije bilo važno, jer samo u tom snu smo plesali. Plesali smo bez reči, bez suvišnih pogleda i objašnjenja. Plesali smo kao da sutra ne postoji, jer tu , u tom snu nije bilo svađa, ni prekora ni svih onih sitnica koje su nas rastavile i razorile.

Plesali smo baš onako kako pamtim da su plesati umeli.

Kroz korake nezgrapne, teške, lake, okretne, umilne, slatke i gorke sam ih poznavala i zaboravljala. Znam da nikada nisu bili moji, da nikada nisam bila njihova, ali bilo je slatko lagati, bilo je zabavno poigravati se sa tom idejom. Bilo je… Jer to je život na kraju dana i na kraju sna.

Poklonila sam im se. Bila mi je čast da igram ulogu u njihovim životima, baš kao što je svaki od njih imao svoju ulogu u mom. Promenili su me, razorili, naterali da se pokrenem, da pogledam napred i da zakoračim dalje. Bili su moj razlog da se okrenem i odem, moja snaga da ne gledam nazad i moja sujeta da nikad više se ne vratim.

Okrenula sam se i izašla napolje. Čekao me je jedan drugačiji život. Daleko od njih. Daleko od osobe koja sam bila sa njima….

Dugo nisam pisala…

Autorka: Ines Delić

Fotografije: