08 sep Drvo iliti kako sam postao čovek

Vrata kamiona su se zalupila uz tresak, ali metal je još uvek odzvanjao kad se motor upalio i kamion odvezao. Pokušao je da rasazna još koji zvuk koji bi mu omogućio da shvati gde se nalazi, ali nije uspeo. Znao je jedino da je uprt među gomilom istih poput njega – svih bespogovorno upućenih u nepoznatom pravcu. U tom trenutku osećao je samo skučenost i sopstvena sećanja. Težina drugih tela nad njim otežavala mu je disanje, ali to više nije bilo bitno. On je ionako sada mrtav.

Nepregledna je bila njegova domovina, baš kao i njegova sloboda. Ali ne onakva kao što je njihova, već jedna druga vrsta slobode. Ona koja je sveprisutna u svojoj mirnoći, ona koja ne podleže vremenu koje protiče. Bio je slobodan, a to nije znao. Možda ipak treba da bude zahvalan jer su mu ukazali na vrednost onog što je nekada imao. Ali to više nije bitno. Ionako je sve to sada prošlost.

Došli su po njih, noseći u rukama dar civilizacije u ime novog doba. Kročili su na njihovo tlo, zasukli rukave i prineli žrtvu svom Bogu. Nikada nije bio tako uplašen i tako posramljen. Zar da neko poput njega padne tako lako, da se preda bez borbe? Uzalud se pitao; znao je da borba nije njihova, da je oni vode. Taj dan pali su ćutke svi do jednog, bez ijednog šušnja. Tada pomisli da su padovi u tišini uvek oni koji su najstrašniji. A onda pomisli da nema mesta strahu. Ali to više nije bitno. Ionako je sad svemu kraj.

Ležao je na prljavom podu nekog skladišta i tada se prisetio priča starih. Čuo ju je nebrojeno puta, ali nikada nije u nju poverovao, iz jednostavnog razloga – niko se nije vratio da je potvrdi. Međutim, u ovom trenutku video je svoju sudbinu kako se razvija upravo tim istim tokom. Priča je bila sledeća: neposlušnu decu ukradu preko noći i ona završe u čistilistu, gde se sa njih struže koža, a zatim seku na delove, da bi naposletku završili u paklu, izgarajući u mukama. Zapitao se koliko će on goreti sve dok za njim ne ostanu samo vapaji u vidu srebrnog praha. Ali to više nije bitno. Ionako je već u paklu.

Okupan je i beli se u svojoj čistoti. Mesečina ističe njegovo oblo telo senkama koje se poigravaju njegovim raširenim rukama. Dok posmatra svoj srebrni odsjaj u staklu, pomisli da nikad nije lepše izgledao, iako je potpuno nag. Njegov stid jedino prikrivaju meki paperjasti oblici, naizgled poređani smislenim redom, dok sve miriše na mandarine. Pomisli kako bi mu majka i sestre bile ponosne da mogu sada da ga vide. Ali to više nije bitno. Ionako je on sada sasvim sam.

Tišinu njegovog uma prekida škripa stolice do njega. Krajičkom oka opaža priliku koja se vrpolji pokušavajući da pronađe udoban položaj. Trudi se da nazre lice statične siluete, ali ukrućen vrat mu to ne dozvoljava. Iznenada, ona okrene glavu i tada uhvati njen pogled. Posmatra ga svojim velikim, smeđim očima. Tad se priseti nepreglednih polja koja se zelene u nedogled i spopadne ga užasna tuga. Žao mu je te devojke, i žao mu je njega samog. Izgledaju potpuno neprilagođeni u veseloj gužvi oko njih. Zapita se kakav bi im bio život da su se sreli na nekom drugom mestu. Ali to više nije bitno. Ionako će se ponovo susresti – tamo odakle su svi potekli.

Autor: Viktor Milićević

Fotografija: tumblr.com