24 jun (D)Ruka

O ruci je reč i njenoj neprekidnoj potrebi da me izda. O da, znam, zvuči čudno. I čujem prvo pitanje. Čija? Moja. Od samog rođenja. Ili se barem tako predstavlja.

Počelo je još kad sam bio klinac. U sijaset nevolja me uvaljivala i štogod „vaspitnih tretmana“ nekih drugih ruku izazivala. Nisu mi verovali. Deca koješta pričaju, ali ja sam bio ozbiljan.

Kako nekome objasniti da kamen koji leti u prozor nije bacila moja ruka – iako me video komšija Stevo, ili pak da skupocenu maminu vazu, generacijsko nasleđe, nisam ispustio ja, nego ona? Moje – nisam ja, nije vredelo pored direktnih očevidaca, a i da sam umeo išta smislenije reći, da to jesam uradio ja, ali nisam imao kontolu nad datim zločiniteljskim delom tela; ne verujem da bi mnogo vredelo.

Ispostavilo se da je to tek bio početak. Nakon nasilja prema predmetima okrenula se meni. Što jest’ malo nelogično jer je vodilo samouništenju. Osim ako ne misli da joj ima života bez mene i mog tela čiji je zavisni deo.

U sobi, na trosedu, demonstriram novostečena znanja sa olimpijade. Pokušam, zlatne medalje vredan, obrt na jednoj ruci i ona me izda. Baš u presudnom trenutku, dok sam se oslanjao na nju, škljocne i slomi se u laktu. Bol naravno ja osećam. To je bila prva, u seriji drugih, poseta Urgentnom centru.

Najalarmantije bilo je kada sam se sa bratom takmičio u brzom prelaženju komšijske ograde. Nakon što smo utvrdili sredinu etape do koje treba stići, predložio sam teži i nešto okrnjeniji deo za sebe jer sam kao stariji, imao izvesnu prednost. Sasvim fino sam napredovao i koji metar pre cilja, iz nekog njoj znanog razloga, promašila je predviđeni rukohvat, poremetila dotadašnju kretnju što je rezultiralo zabijanjem šiljka u drugu ruku. I sama svesna ozbiljnosti, počela je da se pravda. Zamislite, molim vas, okrivila je navodnu klizavost papuča u kojim sam se upustio u taj poduhvat.

Nije prošlo ni godinu dana, već je pripremila novu zamku za mene. Sveže poražen u basketu (sport koji se igra rukama, da primetim), pokušao sam da ubedim druga u važnost revanša. Odbio je i nakon mojih upornih pokušaja ubeđivanja, pobegao je u kuću i zaključao svoja staklena vrata. Pokušavajući da ga ubedim u validnost svog argumenta i ozbiljnost svojih namera nešto snažnije sam drmao vrata i, naravno, ona je to jedva dočekala i proletela kroz staklo. Ajd’ što je ona, nego što je i čitavo telo, nemajući izbora, pošlo za njom. Bio sam sav izušivan.

Nalazila je ona i druge načine da me izneveri. Jednom prilikom, dobro bilo je više prilika, ali tad su me uhvatili, crtao sam posve popularan crtež. Bezobrazan. To valjda ide jedno sa drugim. Znate šta je u pitanju? Ono… Zasečeni zaobljeni pravougaonik sa dva čupava kruga ispod… E to! Ukor. Jaka ruka…

Nije od neke pomoći bila ni u dečačkim stvarima. Huškala me da raznim izazivajućim pokretima provociram druge i naglašeno gestikulirala i time pogoršavala stvari koje sam izgovarao. To je, mnogo češće nego što sam želeo, vodilo fizičkom odmeravanju snaga. I baš tada kada je trebalo da se pokaže, zakazala bi. Nije znala uputiti niti jedan valjan udarac. Briga nju, nisu na njoj bile modrice.

Snaga joj nikada nije bila jača strana. Koliko sam samo puta poželeo šarmirati devojčice, a ona je uporno odbijala da naduva biceps. Izgovor je bio kako to nije moguće, te da taj deo tela nije bio dovoljno razvijen. Ne vredi ni da vam pričam koliko sam joj puta govorio da vežba, ali ona je sve to ignorisala.

Kad smo već kod devojčica, odnosno devojaka, budući da je ovo bilo koju godinu kasnije, kada sam bio nešto stariji; sećam se kako je divna pisma pisala jednoj devojci. Mislio sam da su odnosi konačno izglađeni. Da neće više. Avaj. Koji mesec kasnije, eto je kuca tu poruku, hoće kraj. Zapela. Druga nemo stoji i gleda, ova i onako može sve sama. Negoduje k’o i ja. Ružno. Mislimo i druga ruka i ja. Verujem i devojka.

Još sam stariji. Prijemni je za fakultet. Dvoumim se. Ona ne, sva je odlučna. Popunjava testove i to odlično moram reći i time presudno utiče da upišem fakultet, budem dobar student i steknem diplomu sa kojom sada ne znam šta ću.

Kad smo kod pogrešnih ručnih odluka. Izbori. Odrastao imam pravo glasa i nagovora me da zaokružim broj jednog lepuškastog. Kao on je dobar i ja to učinim. Vrlo brzo priznaje grešku. Čovek bi pomislio da će se dozvati pameti. Drugi put, ja sam totalno nezainteresovan, ona koristi priliku – crta čiča glišu. Sad vidim da ni to nije bilo baš pametno.

Zbilja ne znam zašto to radi. Zašto mi život čini gorim? Preispitujem se iznova i iznova, nikako da ustanovim gde sam to sa njom pogrešio i zašto je takva.

I sad dok pišem poslednju rečenicu ove pripovesti kao da još jednom bivam žrtvom njene izdaje.

Damir Bojić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „(D)ruka“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“.)