21 mar Drekavac -film ,,Lepa sela lepo gore’’-

,,Deo sam one sile koja večito stremi zlu, a večito tvori dobro.’’

Faust

Ovo nije tipičan ratni film. Ovo je jeziva drama o mržnji, o zlu kojim je zatrovana ljudska duša, o sukobu nekadašnjih prijatelja koji su poneti besmislenim razlozima u borbi koja ne vodi ka pobedi, već ka neminovnom porazu.

Iznoseći stravičnu sliku rata u Bosni, u prvi plan stavljajući verske i nacionalne sukobe koji su se vrhunili devedesetih godina 20. veka, film ,,Lepa sela lepo gore’’ tematizuje jedno od najvećih pitanja ljudskog roda – zlo. Ono zlo koje se nikad ne povlači i koje nikad ne spava, čak i kada se čoveku učini da na zemlji postoji mir. To zlo film simbolički nagoveštava obrađujući motiv drekavca o kojem sa strahom govore dva dečaka, Milan i Halil, razmišljajući da li da ga ubiju nožem ili puškom. Po legendi taj strašni drekavac živi u tunelu. Drekavac je biće iz slovenske mitologije, demonsko stvorenje za koje se vezuju negativne osobine. Kako predanja kažu, drekavac kao nekršten mrtav čovek po smrti ne nalazi mir i napada ljude.

Iako se radnja filma posredstvom sećanja likova premešta na različita mesta i zalazi u prošlost, najvećim delom je smeštena u tunel, u kojem je zarobljeno nekoliko srpskih ratnika, koji su okruženi naoružanim islamskim neprijateljskim vojskama. Osluškujući priče svakog od njih polako naslućujemo da im je u dušu seme zla bacio taj neviđeni strašni drekavac iz starih priča. Milan, mladić koji je zaratio sa Halilom, sa kojim je detinjstvo proveo kao sa rođenim bratom, sada je na meti svog nekadašnjeg prijatelja. Želja za osvetom motiviše i pospešuje Milanovu mržnju koja se vrhuni u očajničkom pokušaju da viljuškom ubije muslimanskog ranjenika sa kojim boravi u bolnici. Uz Milana u tunelu je Velja, lopov i ženskaroš koji odmenjuje mlađeg nesposobnog brata i odlazi u rat. Velja je onaj beogradski delikvent koji je živeo od prevare, ilegalnih poslova. A sad je zarobljen, suočen sa onim što je donelo vreme, društvo, politika, što je vrhunac svih mogućih nezakonitih radnji u celokupnoj državi. Zaneti ideološkim pričama o rodoljublju, tradicijski građenim patriotizmom, kumovi Viljuška i Laza odlaze na ratište da brane svoj rod. Ta površna i neutemeljena ljubav prema sopstvenoj naciji je samo produkt medijskog i političkog pritiska koji je zagovarao rat i slao dobrovoljce u suludu smrt. Još jedan potez lukavog i spretnog drekavca iz tunela verodostojno je iznet u Viljuškinom stavu koji veli:

,,- Onomad sam gledao na televizoru… Je l’ znaš ti, nesrećo, da su Srbi najstariji narod. Dok su Švaba, i Englez, i Amerikanac pre šesto godina jeli svinju s rukama, mi smo imali ovo. Na srpskom dvoru mi s viljuškom boc, a Švaba s rukama, u usta ga jebem!’’

Nešto slično se dogodilo i oficiru JNA, starom vojniku Gvozdenu, koji se svim silama trudi da sačuva mit o nekadašnjem blagostanju u vreme bratstva i jedinstva koje je izgradio i izrodio drug Tito. Taj nesrećni oficir je pao pod uticaj drekavca koji je potkupio čitavu naciju u vreme lažnog mira nekadašnje srećne Jugoslavije, za kojom su mnogi žalili. Da bi dočarao rat kao bolest i demonsku tvorevinu, film ,,Lepa sela lepo gore’’ prikazuje lik jednog narkomana, Brzog, koji u nesvesnom stanju upada u kamion JNA i stiže na ratište.

I dok teče radnja filma besprekidno se oseća prisustvo malog zlotvora. Drekavac je svuda i u svemu. Ne samo u tunelu, i ne samo na frontu. On je u gradskoj bolnici u kojoj medicinske sestre vrebaju mlade vojnike i traže provod pored smrtno bolesnih ranjenika. Drekavac svima upravlja. I onim darodavcima koji uoči Nove godine donose poklone, i u mladoj novinarki koja nije ni svesna gde se nalazi, i koja kao pod zakletvom želi da javnosti prenese vesti sa ratišta.

Možda se samo lik profesora Petra može izdvojiti kao lik koji se odupire drekavčevim uticajima. Budući da je Petar čovek kojeg u spaljenim kućama najviše interesuju knjige koje nalazi, on bi morao biti onaj očuvaniji razumniji ratnik koji se u borbama ne drži samo oružja, već i znanja i knjige. Ipak, sve je zalud. Na polju na kojem vlada drekavac, svaki razum je osuđen na propast.

Iako je film ,,Lepa sela lepo gore’’ dočekan sa oduševljenjem i pohvalama od strane filmskih kritičara i gledalačke publike, donekle je poražavajuće što se pretežno za ovaj film najpre vezuju ,,najbolje fore’’. Istina je da je radnju filma Dragojević obojio specifičnom vrstom humora koja je njemu osobena. Gorki humor samo na momente suzbija gorčinu i teskobu koja karakteriše radnju ovog filma. Izjave pojedinih likova ušle su u svakodnevni govor kao kultne ,,fore’’, poput

,,Da čika Velja bonu!’’

,,Pošle žene da farbaju jaja, hoće l’ koja da ofarba moja?

,,Šut’, bolan! Erotika!

A kako je kod vas u Švedskoj? Zima, a? !Al’, standard, jebi ga!

Ipak, film se besprekidno udaljava od svega komičnog i naginje ka najcrnjoj i najgorčoj tragediji. Pokušaji da se kod gledalaca izmami osmeh, brzo se povlače i ustupaju mesto suzama. Kao u onoj sceni kada Velja sa pištoljem koji drži kao mikrofon igra i peva jednu od najlepših ex JU balada ,,Al’, noćas ako sluša nek’ čuje bol…’’ za koju kaže da je bila njegovo sredstvo ljubavnog zavođenja, pada sa izrešetanim nogama i pita je li lepo igrao. Ovo je jedna od najlepših i najpotresnijih scena u čitavoj jugoslovenksoj kinematografiji. Upravo je Velja dao naziv ovom tužnom filmu izgovorivši onu čuvenu ,,Lepa sela lepo gore, a ružna ostaju ružna čak i kad gore!’’

Ostaje pitanje: Je li drekavac nestao ili još uvek vreba iz nekog tunela i čeka da probudi neku novu vatru? Ili je izgoreo i ostao u našim pričama samo kao tužna opomena o besmislu rata?

Autorka: Mirjana Zarić

Izvor slika: film ,,Lepa sela lepo gore’’