18 feb DOŠLA SEBI

Vremenom zaboraviš ko si. Nesvesno postaneš nešto drugo.

Počneš da veruješ da je to život i da to tako mora. Drugi te ubede da si nešto drugo, neprimetno. Prvo si u školi đak, pripadnik neke grupe, tj. Razreda. Posle ti kažu da si za nešto talentovan. Tako postaneš mali umetnik i stvaralac. Maštom bojiš svoju budućnost i biraš put kojim ćeš uskoro gaziti, jer rasteš. Pa, šta ćeš biti kad porasteš?

Potom si kao odrastao i sada imaš ulogu studenta. Planiraš kada ćeš dati koji ispit i od tebe se očekuje da planiraš i svoj oskudni studentski budžet. Stičeš prve planerske navike. To postaje tvoja umetnost – preživljavanje uz obrazovanje. Snalaženje svuda i u svemu, pocevši od brojeva soba na studentskim spratovima i linija GSP-a.

Onda…

Profesori, mentori i dekan kažu ti da si postao akademski građanin. Dobiješ tu čuvenu diplomu. Ništa posebno… Lepši osećaj je kada se setiš svog puta do nje.

Onda…

Nacionalna služba za zapošljavanje, opšte poznata u žargonu kao biro, kaže ti da si nezaposlen i kao takav, kao akademski građanin. Nezaposlen akadamski građanin, i da vas je more. Hvala Bogu i svim svecima, nakon nekog vremena nađeš posao, kod neškolovanog ali vrlo sposobnog poslodavca, koji iznajmljuje tvoje znanje i njime dolazi do profita. Poslodavca koji svojom diplomatijom i brojnim maskama prevazilazi premijera države, pa se pitaš da li si ti, ili on, promašio profesiju.

Onda ti uz novu ulogu navučeš po koju masku da bi opstao, pa se pitaš ko će duže izdržati.

Poslodavac te ubedi potom, nakon nekog vremena, da si zaposlen, ali da si podređen, preplaćen i da moraš da potpišeš sve što ti se poturi pod nos, jer si zahvaljujući njemu iz nemerljive grupe nezaposlenih prešao u ovu manju počasnu. To je opravdanje za sve, jer si daleko od nezamenljivog. I tako ti potpisuješ, pa postaneš magarac. Dok, jednog dana ne pokažeš zube, da ne kažem srednji prst i vratiš se u onu prethodnu grupu.

Pa prethodnu, pa opet u prethodnu…

I dođeš sebi.

Onda shvatiš da:

Niko ti ne može dodeliti uloge koje ti ne želiš da prihvatiš, čak i da možeš da ih izneseš. Opet je to uloga.

Da ćeš uzaludno usmeravati svu svoju energiju tamo gde se ona ne kanališe u dobro i da je se niko neće setiti onda kad je na trenutak ne bude, izvući je iz rukava i dati ti krila ponovo.

Da niko osim tebe neće bolje znati kada je dosta i šta onda.

Da nećeš umreti gladan bez gorkog parčeta hleba.

Da nećeš više moći da progutaš ni zalogaj jer ti je grlo puno knedli veličine ulične šahte iz Nindža Kornjača.

Shvatiš da još uvek nisi zaboravio taj crtani. Da moraš da nađeš vreme da ga pogledaš, kao i vreme za sve prave stvari koje razbijaju knedle.

U životu je najvažnije da ne zaboraviš ko si i da to ostaneš, da se pronađeš. Ne mora i ne može odmah i lako, ali ako predugo ideš pogrešnim putem, vratiš se na početak da opet nađeš onaj pravi.

Kada između svih tih uloga i titula koje ti život dodeljuje ti više ne možeš da nađeš balans, nego pretegneš na maske i uloge, kada zaboraviš ko si…

Vreme je da se otkriješ i dođeš sebi.

Makar sedeo kući, pio čaj od peršuna, gledao Nindža Kornjače i pisao tekst.

Jer zahvaljujući tome ti možeš da dišeš i to si ti, kada sve maske spadnu i kad se spuste zavese na pozornicu.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografija: favim.com