08 okt Dom

Život kakav smo poznavali prestaje kada spoznamo sebe u nečemu što čini da se odignemo od tla dok nam noge čvrsto stoje na zemlji. U toj laganoj sekundi koja ponekad ume da potraje i čitavu večnost, život koji smo izgradili od nama opipljivih oslonaca topi se poput šećera na kiši. Nestaje. Odlazi. I ostajemo u tom bestežinskom prostoru sami, zbunjeni, ali po prvi put u životu nas to ne plaši. Naprotiv, nikada se nisam osećala sigurnije.
Od početka avgusta volontiram u Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku. Počelo je sasvim slučajno, eto, da vidim kako se snalazim u struci koju sam odabrala. Međutim, od prvog trena kada sam ušla u njihov dom, i kažem „njihov dom“ jer to zaista jeste njihova kuća, njihovi mama i tata, sestra i brat- njihov dom, shvatila sam da neću moći da izadjem. Neću želeti. I ne želim.

Došla sam sa željom da ih nečemu naučim, a vremenom sve više shvatam da su oni ti koji uče mene. Oni su poput malog princa. Koliko god je bio neshvaćen, o životu i pravim vrednostima je znao više od svih stanovnika čudnovatih planeta koje je posetio. Tako i oni, iako ponekad deluju neshvaćeno drugima, pa i meni, zapravo vide suštinu oštrije i jasnije od svih nas. Problem u našoj percepciji jeste u tome što smo se previše koncentrisali na reči. Tražimo reči za sve. Za bol, za sreću, za tugu, za gorčinu. Tražimo ih i tamo gde više nema šta da se kaže. I u tolikim rečima gubimo suštinu. Govorimo stvari koje ne osećamo. Međutim, iako mnogi od njih ne umeju da kažu više od „ručak“ , „da“, „ne“ i ostalih osnovnih reči, njihova iskrenost se nazire u svakom njihovom pokretu i osmehu. I pre svega u njihovim očima. Način na koji iskazuju ljubav koju osećaju je toliko direktan da se ponekad zapitam gde je nestao taj opušteni dodir nečije ruke na našem ramenu kada je toliko očigledno da nam je teško, gde je nestao taj neusiljeni osmeh, eto, zato što smo srećni. Nemojmo se opravdavati kišnim vremenom, jer kiša pada i njima. Njima i više nego nama. I pritom se nemojte zavaravati, kada kažem „kiša“ ne mislim bukvalno. Svakim danom sve više i više učim da cenim život, i svaki novi dan. Učim da govorim samo ono što zaista osećam, i to odmah. Nema koristi od sreće koja čuči skrivena u nama. Nema koristi ni od ljubavi koju zadržimo u sebi. Sreća i ljubav prkose svim zakonima, od gravitacije do matematike. Jer ipak, to su dve stvari koje se deljenjem množe.

Hvala im za sve što su me naučili. Zaista. Hvala im od srca.

Autor: Kristina Milosavljević

Fotografije: mondo.rs, story.rs