Dok ne zađe sunce

30. јула 2019.

na obali mog sna,

dok okean šalje celofan da obavijemo oko naših zglobova

kako bi nas odvukao budne,

oblaci zaslepljuju svetlo i sreću,

vreme je samo sutra ili juče,

a voda pronalazi boju i bez meseca,

i savija se i ispravlja,

i savija se i ispravlja,

i tako sredina između nas nestaje.

a ja, zahvaljujući tebi,

ostajem da plutam.

i govorim ti

da ostaneš pored dok ne zađe sunce

kako bi ove preostale nesigurnosti

isparile u vetru,

komad po komad,

poput narandžastih latica

koje su glasne kao iskušenje,

mekane kao tvoja bedra,

raširene kao oluci na krovovima

dok bacaju senke na pločnike u sumrak.

i tek kada padne mrak,

ja ću potražiti

renesansne muzeje,

katedrale,

stadione,

da mi dosađuju u tvom odsustvu

jer ipak

stvaramo trenje između naših šibica

iako ga konstantno ometaju vetrovi

koji ni sami ne znaju kuda duvaju.

senke će lebdeti,

usne se preskakati,

a naši prsti će i dalje mirisati na sumpor

čak i kada budemo bili na katalonskoj plaži

i privrženo reciklirali naše reči,

i redove između njih

kao i slogove koji se zategnu pa opuste

dok savijamo naše reči i noge

uporedo sa koracima koji idu unapred

i gaze reči koje padnu oko naših nogu

dok vetar nosi celofan koji vraća okeanu svu nesigurnost

i tako čini da je svaki sutrašnji dan petak.

samo ostani pored dok ne zađe sunce

 

Autor: Mladen Marinković

Fotografija: Anton Darius @Unsplash