Dogovor sa Deda Mrazom

Decembar je, vreme je za velike reči i odluke. Vreme je da napišem tekst u kom ću sumirati godinu, otvoriti srećnu teglu, prosuti papiriće na sto i skontati da nije sve izgubljeno. Da, navikla sam da pišem o tome. Da, navikao si da pišem o tome. Navika je dosadna jedna stvar, zar ne? Istina je da ove godine nemam srećnu teglu, mada sam u decembru prošle godine obećala da ću je svečano otvoriti. Istina je da je možda i bolje što to nisam uradila, nisam sigurna da bi bilo prijatno otvoriti praznu teglu na kraju godine. Dobro, ne skroz praznu. Okej, preterujem. Al ako pričamo iskreno, ova godina je ko čaša piva s penom. S mnogo pene. I malo piva. Kapiraš? Velika očekivanja i još veće – ništa.  Da li mislim na ljubav? Ja uvek mislim na ljubav. Nije to jedino na svetu? Nije, al je jedino što pokreće. Mene, makar. I onda, pošto me tu sačeka – ništa, ja sve drugo ne umem. Dobro, de, teško umem. Nije stao svet, tu smo negde, utrkujemo se, al ja sve to nešto s pola snage. S pola snage školu, s pola snage posao, s pola snage ljude. A to s pola snage najmanje volim. Il do srži il nikako. I onda, pošto ne mogu do srži, a nikako – nikako ne dolazi u obzir, ne preostane mi ništa drugo do ta polovina snage. A umem bolje i mogu više, znam. Al ne da mi se. Ko što mi se ne da da jelku okitim, prvi put. I uopšte ne znam gde ćeš mi onda ostaviti poklon! I, da ti pravo kažem, to me uopšte ne zabrinjava. Nećeš ostaviti slatkiše koje najviše volim – pa šta? Taman ću malo smršati. Nećeš napisati neku lepu čestitku, onu, što peeeva – pa šta? Taman ću jedne godine makar mozak odmoriti od onog kineskog muziciranja. Vidiš, uopšte me to ne pogađa, vidiš li? Pa da. Nemam želje, ćao. Mada. Znaš, postoji taj jedan Novak. Čitavog živooota piljim u njega. Lepo piljim, majke mi, ne onako bezobrazno! Pa znaš me za toliko! Ali, zamisli, oduvek se mimoilazimo. Nikada se nismo upoznali. Znam s kim se druži. Znam da sluša Kejva. Znam da voli Tomaša i Karanovića i Milenu Marković. A sve to ja volim! Zamisli! I, znaš, Deda Mraze, on piše. To mi se i dopada i ne dopada. Ne znam. Ako piše o nekim devojkama, to mi se malo manje dopada. U suprotnom, sve je u redu.

dogovor-sa-deda-mrazom-blacksheep-rs

I, vidiš, čitavog života se mimoilazimo – do pre par dana. Ušla sam u knjižaru, tražila novu Tomaševu knjigu. Prodavačica je rekla da je ostala samo jedna, ali, ovaj mladić je zainteresovan. Taj mladić – to je Novak. Zamisli! Bio je zapiljen u pesmu sa trideset I treće strane, nije ni primetio sve(t) oko sebe, sve dok ona nije izgovorila da ovaj mladić je zainteresovan. Ovaj mladić je podigao pogled i – pocrveneo je! Ej, on je stariji od mene dooosta, i ne znamo se, mada znamo ponešto jedno o drugom, i čitavog života lepo piljim u njega i sad stoji tu, s knjigom koju želim, u ruci i – crveni. Pa zamisli! Zvučimo kao onaj neki američki film s Hju Grantom i Džulijom Roberts, koji se upoznaju u knjižari, reci! Samo što oni na kraju budu zajedno, a nas dvoje smo se onako porumeneli samo javili jedno drugom i nastavili svako na svoju stranu. Oh, znam da to nisi očekivao od mene! Izvini, znam, razočarala sam te. Ali, čeeekaj da završim! Juče se javio i pili smo čaj. Poneo je knjigu – ipak je kupio, hteo je da je čitamo zajedno. Meni je to prvo malo zvučalo kao opet neka fora iz američkog filma, al bilo je slatko, moram da priznam. On svašta nešto lepo radi. Malo crtka, malo piše, sluša Kejva i crveni preda mnom. Ha. Je l da da je preslatko? No, voli čaj od đumbira. To mi je bilo smešno. – Đumbir i – šta? Samo đumbir, rekao je. Pa ne možeš to tako, pa niko ne voli čaj od đumbira! Ja volim, rekao je. Probala sam čaj od đumbira. Super je, uzgred. Eto, naučila sam da đumbir može i bez narandže ili tako nečeg. Mada, moguće da meni to samo s njim može. Probaću da isti taj čaj pijem s nekim drugim. Nisam sigurna da će mi se svideti. No, čajanka je bila strava. Novak je pristojan i fin mladić. Dopada mi se. Vidi se da je i njega neko sjebao, pa se zato malo stidi i ponekad kao da ne zna šta da kaže. Nije ni da sam ja neki prevešt igrač rečima, ali, njemu smem da kažem da mi se sviđa. Da hoću da češće čitamo Tomaša i pijemo čaj od đumbira. Na primer. On mnogo misli. Zove me i pita šta radim i kako sam. Kažem mu da sam dobro i ispričam mu šta mi se danas desilo. Onda ja njega pitam kako je. Odgovori kratko, ne sviđa mi se to. Kao da očekuje da ga ja tu nešto animiram, jelte. A ja sam tako umorna od ove godine. Ali bih ipak želela da njega umem. Onako, do srži.

Ako se ipak predomislim i okitim jelku, hoćeš li naći toliko veliku kesu, za poklon?

Metar osamdeset i neeešto, metar devedeset, nisam sigurna.

A? Šta kažeš?

Nema problema?

Dogovor!

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: tumblr.com

Ukoliko i ti imaš nešto da poručiš Deda Mrazu, svoje pismo možeš poslati ili dostaviti na adresu: Žorža Klemansoa 16, Beograd ili mejlom na: [email protected] do 30.12., u podne.
Autorima najšašavijih pisama, po oceni Deda Mraza, slede nagrade i veliki broj iznenađenja 🙂

 

 

1 Komentar