Dođi da ostarimo zajedno

18. фебруара 2019.

Pročitala sam sinoć: Šabanova pesma „Kralj boema“ je gotovo u celosti Drainčeva pesma „Odgovor na majčino pismo.“

“Iako sam svoje srce u krčmi propio.”

Prvi put sam na sopstvenoj svadbi sela za sto negde oko ponoći da popijem kafu. Stopala su mi bridela od celodnevnog igranja, i uprkos klimi, osećala sam svaki stepen tog vrelog julskog dana. U svakom smislu vrelog.

Posle tri gutljaja kafe, muzika je na trenutak stala – i onda su krenuli poznati taktovi. Imala sam tek toliko vremena da vidim kako se ionako zagrejani svatovi bukvalno usijavaju: ruke kreću uvis ili posežu za čašom i flašom, lica se grče, osmesi se transformišu u nostalgiju – kad se ispred mladenačkog stola pojavila moja sestra. Samo smo se pogledale.

„S namerom dođoh u veliki grad,

Ostavih za mnom moje rodno mesto…“

Mesecima pre nego što sam s namerom pošla i došla u Beograd, najveći veliki grad na svetu, bukvalno sam trčala u njegov zagrljaj.

„Jedva čekam da odem odavde.“ – to je govorilo svako zrnce moga tela i srca.

A onda, kad sam konačno sela u taj autobus, Lasta u 17h – slomila sam se. Plakanje je trajalo ceo prvi semestar. I kad nisam plakala da se vidi, plakala sam u sebi. Zbog tog malog, najmanjeg rodnog mesta.

(Kasnije sam shvatila da je to otprilike moj optimalni period prilagođavanja – tri meseca. Jer mi je toliko trebalo da se naviknem na predškolsko, na muzičku i srednju školu, na Beograd, pa ponovo na P. i na kraju, eto, i udaju.)

Uglavnom. Nisam ja bila neki Šabanov obožavalac, ali sad, kad krenem da motam film, jer ga svi motaju – nijedan veći životni događaj nije prošao bez njegove pesme.

Bila sam u srednjoj školi kad sam prvi put čula druga kako peva: „Danima te čekam da skinem ti s kose pahulje snega“ – kako je jednostavno ljubav spakovana u stih!

Moje devojačko veče počelo je pesmom „Verujem u ljubav“ – kakvo proricanje sudbine!

Iznad naših čaša su se razumeli pogledi: „Dođi da ostarimo zajedno“.

Mama je imala nekad tu kasetu sa njegovim pesmama. Sećam se onog caktanja kasetofona i zvuka premotavanja. Isto kao što se sećam stida i podsmeha u osnovnoj školi kad je nečiji leksikon kružio odeljenjem, a ja na pitanje „Koja ti je omiljena pesma?“ napisala Šaban Šaulić: „Dva galeba bela.“ (Nisam bila in, svi su pisali „Đogani: Idemo na Mars.“)

Kasnije, posle svih škola i školica, kad odgovor na pitanje „Koju muziku slušaš?“ prestane da te određuje kao osobu, bilo je lakše da slušaš sve što ti je volja i da u tome uživaš.

A sada, kada je umro, nikog više nije sramota da kaže da voli njegove pesme.

Jer si mogao biti „umoran od noći, slomljen od života“.

Da „pevaš pesme i nadaš se boljem“ i da čekaš onog što bi te „pozn’o međ hiljadu žena“.

Da se slomiš kad počne „moj dom je negde na jugu“ i budeš „kraljica nečijeg srca“.

 

Sve je počelo sa: „Na rastanku ružu si mi dala i prolila rijeku vrelih suza“.

Tako se i završava.

 

Autorka: Srbijanka Stanković