09 avg Dođi

Ležim sklupčan u neudobnoj fotelji, ispitujući granice elastičnosti sopstvenog tela. Glupi, pametni telefon. Ne očekujem od tebe da budeš ratni heroj, spasilac, čak ni duhoviti mali robot, samo dostavi prokletu poruku, jednu, dve, tri, nekoliko zvezdica i jedno ,,nedostaješ“.  Ne.

Zeleni kružić, jedan ,,check“, dva, plava boja.

Dišem plitko, držeći nos tik iznad talasa, plašeći se da ne uvučem gorku vodu u pluća i potonem u crnilo. A zašto? Ne znam, kroz misli mi odjekuje mamino davno i daleko „Diši!“, naređenje i preklinjanje istovremeno. Važi, mama, disaću.

Dođi, daću ti sve. Ne sebe, jer ja nisam ni delić onog što želim za tebe. Ostani, smej se. Razuveri me.

Prođe još delić sekunde. Čekao bih te eonima, ali sekunde ne mogu da podnesem, jer mi za svaku srce izdajnički kucne u savršenom ritmu.

Sunce je zašlo, ali boje su i dalje tu. Negde između duboko plave i žute na horizontu se nalaziš ti sa svojom kosom. Pepeljasta, kako si me naučila. Ja znam jedino da lepo miriše, vraća me u detinjstvo, drži u sadašnjosti i gura napred.

Ništa… I opet… I opet. Čeznem za bilo kakvim zvukom, makar bila i užasna sirena vazdušne opasnosti. Trgni me, molim te.

Brojim izbočene nerve dok gmižu po oštrom vrhu crvene olovke, formirajući najmanju violinu na svetu, svirajući tihi mol.

Zaspao bih, ali me u krevetu čeka najgora noćna mora, najveći strah – tišina.

Dođi i ostani.

Autor: Nedeljko Rakićević

Fotografija: favim.com