23 jun Dnevnik jednog entuzijaste: Zašto Šopen?

Pravimo se da nas ne zanimaju socijalni aspekti teme, pravimo se da ne postoji razlog da sada govorimo o ljudskoj potrebi za sadržajima diskutabilnog kvaliteta iz oblasti umetnosti. Ostajmo beskrajni entuzijasti.

Ubacite umesto Frederika Šopena ime umetnika koji vas je inspirisao danas. Mislite na njega i razmislite o tome zašto ste danas baš na njega mislili. Znam da je teško odabrati ime umetnika, možda je lakše setiti se dela. Zapravo, ime dela ili umetnika u ovom slučaju je svejedno, jer se suština neće poremetiti. Maštam o umetničkom delu koje će objediniti sve moje neizmerne ljubavi – muziku, slikarstvo, film, književnost, ples, vajarstvo, arhitekturu. Biće to simfonija boja izvajanih da se pročitaju i kadrirana u trenutku pokreta, a opet stamena poput antičkog paganskog hrama. I svi oni koji su mi prolazili kroz glavu pri smišljanju naslova u jednom: Dega, Čajkovski, Mikelanđelo, Van Gog, Kjubrik, Andrić, Kami i još mnogi (rekla bih “mnogi drugi“, ali je ovo “drugi“ previše periferno i uvredljivo. Šta drugi? Svi su prvi.) Još uvek čujem šuštanje lepeze u rukama balerine sa baleta “Don Kihot“, a još uvek negde u glavi stoji slika paranja stranica viteških romana koje označava umiranje Servantesovog lika. Pravim paralele između baleta i knjige, knjige i filma, filma i predstave, i bacam ih kroz prozor. Onda se penjem uz stepenice i pokupim krhotine paralela i stvaram od njih mrežu dok ne zaboravim koji je konac pripadao jednom, a koji drugom umetničkom delu.

Kada ne mogu da zaspim prizivam Van Goga. Molim ga da me odvede u ona polja gde je sišao s uma i gde se uzneo među besmrtne. Gde je spoznao sunce kakvo ga mi ne možemo videti i osetiti, gotovo opipati boju. Sunce kao žuta paleta. U vrtu sam starog gospodina Kloda Monea. Vidi me, ali ne može da se bavi mnome, čak, mislim da me je video samo na trenutak i istog trena zaboravio da sam tu. U glavi mi je melodija Šopenovog “Nokturna“. Posmatram Moneovo platno koje je savršeno belo. Njegove oči, ispresecane rekama i pritokama sužavaju se i koncentrišu note, kadrove i ples prirode, dinamična rastakanja i zagrljaje materije ispred njega. Sve počinje, traje i završava se u jednom treptaju oka i čitavu večnost. Umetnik umače četkicu u nebo, zatim u jezero, pa u drveće. Proces se ponavlja, platno postaje deo pejsaža, a Mone i ja u isto vreme strana i homogena tela unutar slike i prirode i kosmosa. Šta sam saznala o Moneu? Ništa i sve. Uopšte, ti umetnici su neobjašnjivo ćutljivi. Ne kažu nijednu reč, jednostavno ne žele da razgovaraju. Mogli bi makar da kažu “Dobar dan“ i “Doviđenja“.
Ponovo sa Van Gogom. Kakav je svet viđen iz sanatorijuma? Zovem Hansa Kastorpa da privremeno napusti svoj “Čarobni breg“ i pridruži nam se. Praveći se da me ne vide, ova dvojica se upuštaju u prećutni razgovor. Slušati njihovo čavrljanje zvuči kao prepustiti se Vivaldiju. Kad je već reč o Vivaldiju, idem smesta ka mojoj omiljenoj sobi. Na vratima piše “Zima“ i nemojte da vas zavara što pred vratima ne osećam hladnoću. Tek kad stupim unutra, osećam snežne pahulje na sebi, mada ih ne vidim. Vivaldi svira na violini od snega, valjda je otkinuo neku ledenicu da mu bude gudalo. Sviraće dok se ne otopi, a onda će potražiti ozelenele grane i vedro nebo da stvara proleće s njima – tako je predvidiv, ali uvek iznenadi.
Sve je procvetalo nakon tri večnosti. Mirišu trešnje. To ih Crnjanski baca u vis i miriše, a onda pravi od njih mora, a kad padne noć kupi srebrni odsjaj sa površine vode i stvara Mesec. Radi to umom, savija ga i ubacuje u voz, a zatim um prelazi u avion, pa na brod i Crnjanski svoj um napokon vraća kući, ali samo za kratko dok se na peronu ne začuje poznata tutnjava. Putovanje je bilo neverovatno. Možda neki drugi put saberem i oduzmem utiske, pa odlučim da pišem o tome.

Otkud ja u animiranom filmu? Kada sam upala u onu rupu sa Kerolovom Alisom, veliko čudo se zbilo. Odjednom postasmo nacrtani i dvodimenzionalni. Betovenova “Mesečeva sonata“ mi svira u glavi u ritmu otkucaja zečevog sata – moram priznati da je ova životinja pod velikim stresom. Avantura sa Alisom (filmskom) je krajnje zbunjujuća, jer su glumci do te mere ušli u ulogu da nisu pravili ni pauze (znate, ono, rez, taj kadar, tu scenu snimamo nekoliko puta i slično), tako da nisam mogla da vidim te filmske situacije. Prijavljujem se za Alisinog svedoka odbrane. U sudnici tišina, dramatičnost se povećava kada neko pusti “Ples vitezova“. Pokušala sam da urazumim kraljicu, ali se svedočenje završilo neslavno. Mislim da sam pronašla način da se vratim u Kerolovu priču, ali odlučujem da neprestano poskakujem s jedne na drugu nogu, odnosno, iz jedne u drugu priču i tako ispratim sve trenutke.

Zaigrala sam polku. A zatim je Borodin počeo da komponuje “Princa Igora“. Pesma se širila po svetu, pozivajući da svi zaplešu i ljudi su bili privučeni. Mene su privukli njen pokret i veština u plesu. Prasnula je daska pod Mikelanđelovom težinom, ali se on zadržao jednom rukom za šipku. Dok mu je jedna noga visila, drugu je prebacio na susednu skelu i nastavio da oslikava svod Sikstinske kapele. Nije gledao dole, u dvadeset jedan metar praznine ni u napuklu dasku koja ga je delila od poda. “Stvaranje Adama“ stvarao je Mikelanđelo. Genije je visio jedva se držeći da ne padne i slomi se. Sad i večno. Koliko je krhko postojanje nečeg i nekog tako masivnog, ogromnog, plodnog i univerzalnog. Pretvoriše se umetnici u kapi svih okeana i poplaviše Zemlju. Nikoše drveća koja su izrasla čak do susednog kosmosa i počeše da se prepliću u jedno drvo i jedno stablo. Plodovi su se jedva držali na stablu, a otkinuti su padali i sejali seme umetnosti. Kada je to bilo? Ne znam. Onda kada sam zaspala na plaži Egejskog mora ili možda u sumrak kada smo rekli da smo umorni i da ćemo radije ostati kod kuće umesto šetnje pored Dunava. Međutim, ne sumnjam da se to desilo.

Šopen je svirao kada se rađao svet.

Autorka: Ana Jelenović

Fotografija: favim.com