14 dec Distopijska bajka

Godina je 2115. i poslednje štamparije ne dišu decenijama. Miris mastila koje ponire u hartiju postaje davna esencija, uspomena na trijumfalne dane književnosti. Groteska novih vremena ostaje neprevaziđena, obeležena naprednom tehnologijom i književnom eutanazijom. Bezvremeni oksimoron. Apsurdno ili očekivano?

Obilazak Hronološkog muzeja bio je značajna prekretnica, uvertira u život obojen paragrafima koji bude orgazmično u predivnim umovima. Potičem iz uglednog doma kolekcionara manuskripta, porodice koja pripada trijumviratu novovekovnih sakupljača velike književnosti. Poezis, Dramat i Prozen jesu pokret kulturno-istorijske renesanse, osnivači ideologije, ratoborni bibliofili koji veruju u moć pisane reči. Moje detinjstvo, neminovno obeleženo ovim pozivom, bilo je nepodnošljivo, ispunjeno pogrdnim pošalicama i govorima mržnje, detinjstvo nedostojno psa, krpelja, vaši. Porodica Prozen bila je moje uporište, raskošna trpeza neverovatne literature, od Kihota, preko Tolstoja i Dostojevskog, do Modijanija i Saramaga. Miris knjige i prve redove velikana usvojio sam nakon posete muzeju iako sam bio upoznat sa ciljevima i načelima svoje porodice godinama unazad. Bilo je to svojevrsno pravilo, čin inicijacije, obred kroz koji bi prolazili moji očevi i njihovi tvorci, sloboda izbora za naraštaje porodice Prozen. Želeo sam postati pisac, želeo sam osetiti slobodu koja počiva na horizontu, slobodu koja stvara kamene masive u daljini, smaragdna jezera u podnožju, milozvučne i bezočne vetrove koji dolaze sa severa. Želeo sam stvoriti život, okončati rat, oslikati zagrljaj i otkucaj, sačiniti božanstvo i zapovesti. Vlast nije podržavala našu ideologiju, smatrana je dekadentnom i poražavajućom, misao postaje digitalizovana zaostavština prošlosti, a naše misli kontrolisane i ukroćene, suvišne. Drugu deceniju života proveo sam u zagrljaju Heseovog misticizma, Tolstojeve istančanosti, Kišove jedinstvenosti, slova, reči, redova, paragrafa, interpunkcijskih znakova, beline, širine, početaka i završetaka.

Sada sam ispred vaših očiju, u vašim šakama, razotkriven u svojoj celosti. Naslanjam umoran pogled na dlan, odlažući grafitnu olovku koja podrhtava iznad osvetljene hartije, privodeći kraju još jednu priču, još jednu odiseju, još jedan život koji sam za sebe stvorio ma koliko neverovatan ili apsurdan on bio, jer ja jesam i ostajem večni putnik kroz vreme, večni putnik kroz sećanja, sopstvena, vaša ili tuđa. Upravo to je misija i privilegija jednog, arhaično rečeno, pisca. Posežem za knjigom i nadam se da ću iznova iskusiti život, jer beše zacelo neverovatan, polažem je u svoje šake i trudim se.

Trudim se da živim, iznova, iznova…

Prozen
Prolog, posthumno.

Autor: Marko Galić

Fotografija: tumblr.com