11 apr Diskretan ritam

Metar ne shvata blizinu tvog satelitskog pogleda. Kad sam pošao, kosa je još bila mokra od mlake vode. Neočekivano poput klaustrofobije pred ulazak u lift. Progutao me. Ili sam ipak ja njega. Juče nisam bio siguran da li je kasirka vratila sto dinara više ili manje. Posumnjao sam i sumnjam u tablicu množenja. Do te mere zbunjuje antilogika satelitskog pogleda. Iz aviona, iako odavno ne letim, kopno izgleda združeno s vodom, našminkano zelenim oblacima, pokvašeno plavetnilom kapaka. Ne znam da li imam devetnaest godina ili minuta, od početka ili devetnaest nečega do smrti. Nevažno je. Više ne postoji osećaj za algoritme, ne postoje ni algoritmi. Ali ritam. Diskretan ritam u belom. I satelitski pogled-dvogled. Ići ću stepenicama jer će se lift zaglaviti. Možda će i sa četvrtog sprata noge naređivati suterenu kao vrhunski pijanista dirkama. Ne razaznajem ni grimasu bliskog prijatelja zbog kiše na staklu autobusa. Mozak ne veruje u satelitske poglede. Tako se desna hemisfera stapa u levu. Prestaje granica. Ograničenje pruža sigurnost kad lažem da sam pročitao lektiru ili se vraćam kući neosvetljenom ulicom. Samo po sebi je laž. A. (ja). Sam. Pristalica. Jer ne umem da gledam satelitski. Ne umem da gledam ni sa terase. Oči ispadnu pa se zalepe na ruke. Rukama trljam prazninu od ne-pogleda. Uradiću domaći iz latinskog za ponedeljak, napisati maturski, reći nekome da ga volim.

„Pojedi nešto pred spavanje“ i opet ne gledam satelitski. Bojim se satelita kao profesorovih naočara kad ne naučim lekciju za ispitivanje. Noćas se spajaju logika i satelit. Oko nokta stvaraju oblik prstena. Ubuduće me neće mrzeti da namestim pokvareni rajsferšlus, razmrsim čvor na pertli i osušim ruke. Jer takva je daljina od stana do autobuske stanice, od rađanja mlaza do slivnika. Zbog satelitskog pogleda.

Autor: Marko Jović

Fotografija: tumblr.com