12 okt Dimitrije Beljanski: „Sve što volimo se može naći u pesmi“
Predstavljamo vam bend „Spunk“, koji su osnovali Damir Tirić i Dimitrije Beljanski. Oni su „neki novi klinci“, koji itekako imaju šta da kažu!
Počeli ste kao i svaki mladi bend obradama svojih uzora. Poznato je da ste radili tribjut svirke Ritmu nereda. Možete li nam izdvojiti koji su to bendovi bili inicijalne kapisle da i vi počnete da se bavite ovom muzikom?
„Sex Pistols“, definitivno. Oni su zadali presudan udarac našoj dotadašnjoj svesti, i okrenuli nam svet naopačke. Posle njih, svi drugi – „Ramonesi“, „Clash“, „Sham 69“, potom i domaći bendovi – „KUD Idijot“i, „Neredi“, „Hladno Pivo“, „Trula Koalicija“, „Bjesovi“, „Satan Panonski“, „Laibach“… Danas slušamo sve i svašta, najrazličitije žanrove, i nemamo predrasuda ni prema jednom žanru, znajući da se u svakom žanru mogu naći kvalitetni bendovi.
Ubrzo počinjete sa autorskim radom i dosta ste uživo aktivni. Imate za sobom demo „Isti kao svi“ i pojavljujete se na kompilaciji „Free Demo Weekend – Vol. 2“ sa pesmom „Pobuna“. Muziku ste bazirali na panku, ali se čuje da obuhvatate širi spektar u zvučnoj slici. Koji još (pod)žanrovi utiču na vaš zvuk?
Nikad nismo preterano razmišljali o tome koji žanr sviramo, ili kako okarakteristati naše pesme. Jednostavno, sve što volimo se može naći u pesmi, ali najčešće će to biti punk, hc i metal sa svim njihovim podžanrovima. Takođe, ima tu dosta i grungea i alternative-a nego što se na prvi pogled da primetiti. U svakom slučaju, važno je da prži. Takođe, trudimo se da budemo raznovrsni, da svaka pesma donese nešto novo, da obuhvatimo što više podžanrova i skupimo ih u jednu funkcionalnu celinu. Samim tim, želimo nagovestiti da ne treba da postoje podele u rock sceni na metalce, pankere, ili još gore death metalce, pa black, pa thrash… što je potpuno apsurdno. Jako mi je drago da vidim da na našim svirkama podjednako uživaju i pankeri i metalci i rokeri, bukvalno svi koji vole malo čvršći zvuk.
Očigledno ste osvešćeni mladi ljudi koji ne prate trendove, nego svoju želju da se izraze. Pesmama „Facebook generacija“, „Neradnička klasa“, „Pobuna“ pokazujete svoju angažovanost. U vezi s tim, možete li nam prokomentarisati kako vidite današnje društvo, i u kolikoj meri su dobre ili loše strane javnih mreža na današnje bavljenje muzikom?
Današnje društvo je vođeno od strane šačice pohlepnih ljudi koji ostatak populacije zaglupljuju, uništavaju, i porobljavaju, i tome treba stati na put – i to revolucijom. Nažalost, to iz ove perspektive deluje neizvodljivo jer stvari samo bivaju sve gore. Ljudima pre svega treba neko ko će im probuditi svest, otvoriti oči, i ukazati na pogrešne vrednosti koje trenutni sistem zagovara. Mi, koliko možemo, to i pokušavamo u našim pesmama. Žao mi je što nema više bendova koji razmišljaju na takav način.
O javnim mrežema ne znam šta da kažem što već nije rečeno. Uostalom poslušajte pesmu Facebook Generacija, i sve će vam biti jasno… Naravno, sve ima svojih dobrih strana, i mi se trudimo da izvučemo maksimum iz situacije u kojoj se nalazimo. Problem je u tome što mnogim ljudima društvene mreže predstavljaju zamenu za stvarni život, i tu više nema pomoći. Takva osoba razmišlja – zašto bih išao na koncert, kad sve mogu videti besplatno na youtubu i facebooku, i to je glavna greška. To iskustvo ništa ne može zameniti. Nažalost, mnogi mladi bendovi upravo zbog toga ne mogu da se probiju, jer fb fanovi im neće doći na svirku, a ako svirke nisu posećene, nema napretka i teže će organizovati sledeću. Opet, publika ostaje uskraćena za divna iskustva, jer su zaglupljeni fejsbukom, i lakše im je da se na netu ispljuju po nekom bendu, nego da odu na njihov koncert, i plate kartu za ulaz. To je jedan začarani krug, iz koga se teško izlazi. Da ne spominjem bendove, koje čine ljudi koji nemaju ništa značajno da kažu, ili su prosto nekvalitetni, a ima ih i previše, i svi oni bukvalno pretpravaju publiku preko fejsbuka sa informacijama, što dovodi do zasićenja, i teško je pronaći bend koji „valja“ među silnim blatom.
Takođe ste radili muziku na tekst pesme Marije Krsmanović „Pas“, a spremate još jednu takvu saradnju sa Milanom B. Popovićem. Koliko je teže ili lakše raditi po tom principu?
Ne mogu reći ni da je lakše ni da je teže. Sa tuđim tekstom postupam kao sa svojim, tražim odgovarajuće rifove i melodije koje će se lepo uklopiti u tekst. Jedina je razlika to što kad radim sa svojim tekstom, mogu sam tekst da menjam koliko god želim i kako god želim, dok kad radim sa tuđim tekstom, trudim se da ostane takav kakav je, uz minimalne izmene. Volim podjednako oba načina rada.
Pored angažovanih, imate i pesme intimnijih karaktera, kao što su: „Isti kao svi“, „Te noći“, „Pustinja“. Tekstove pišete na srpskom, što se ranije uglavnom nije dovodilo u pitanje, ali kod današnjih bendova se čini da je izbor podeljen. Šta publika bolje prihvata, a šta je bolje po autora da bi se izrazio?
U oba slučaja srpski jezik daleko nadmašuje engleski. Publika mnogo bolje prihvata pesme na domaćem jeziku što je nešto najnormalnije na svetu. Logično je da ćeš lakše shvatiti, i razumeti tekst na maternjem jeziku. Mnogo bendova kaže da im je lakše pisati na engleskom, jer ne mora da ima poruku, i bolje zvuči iako nema neko značenje, i to priznaju kao da je nebitna stvar. To je najbitnija stvar! Ako tvoji tekstovi tebi ništa ne znače, zašto bi onda bilo kome drugom značili, zašto bi neko trošio svoje vreme na tvoj bend, ako ti ne možeš da se potrudiš da smisliš nešto što ima smisla, nešto što vredi. Drugi razlog što bendovi pevaju na engleskom jeste „da bi se probili na strano tržište“. To je najveća glupost i uvreda koju sam ikad čuo. U suštini to znači da bend smatra da su ljudi i publika u Srbiji nebitni, da je bend veći od njih, i da su sposobni da se probiju na inostranoj sceni, što u 99% slučajeva ne bude tako. Ako bend smatra da treba da peva na engleskom zbog strane publike, nek onda ne pravi svirke u Srbiji, zašto bih podržavao takav bend. Nek prvo osvoji domaću publiku, pa da se otisne u inostranstvo. Sve to je još jedan od razloga što nam je scena u katastrofalnom stanju.
Živimo u vremenu „Farme“, „Velikog brata“, starleta, mladih biznismena, lakih nota i plitkog sadržaja. Koliko to sa jedne strane može biti motivišuće, a koliko demorališuće za mlade ljude, poput vas, da se bavite jednom vrstom stvaralaštva koje je potpuno skrajnuto iz današnjih medija?
Meni takve stvari uopšte nisu motivišuće, inspiraciju tražim na drugim mestima, dok njih ignorišem i ne dozvoljavam da mi truju mozak i da me demorališu. Trudim se da ne privlačim loše misli, već da delam pozitivno. Mnogo veći efekat ima to što sviramo, što pravimo pesme i što stalno nešto radimo nego da blebećemo i žalimo se kako nema mesta u medijima za nas, kako su svuda oko nas probisveti, starlete i sve što ste naveli. Uopšte sceni treba više rada, a manje tugovanja i žaljenja. Da li su se oni uzdigli tako što su se sažaljevali kako je rock scena moćna, ili su punom parom radili svih ovih godina da se probiju, da uzmu sve što mogu. E isto to treba mi da radimo, da grabimo, da ne odustajemo, da se borimo do kraja. To je tako jednostavna stvar, ali je tako teško nekima da shvate.
Šta sve možemo očekivati od vas u skorijoj budućnosti?
Biće svega. Imaćemo svirku 19. oktobra, na splavu „Krug“ u Mačvanskoj Mitrovici, gde ćemo imati i promociju spota. Dok pišem ove redove, spot za pesmu „Pustinja“ se nalazi u montaži. Spot smo uradili zajedno sa Vladimirom Balašćakom. On je pozorišni glumac i ima predstavu „Raskol“ koja je urađena po motivima iz romana „Zločin i Kazna“, te smo mi za spot snimili neke scene iz predstave u drugačijem okruženju. Krajnji rezultat je izuzetno zanimljiv i jedinstven i mislim da će biti pravo osveženje u moru istovetnih spotova. Jako je neobično to što se pesma i predstava na mnogo načina savršeno uklapaju, što nas je iznenadilo.
Posle promocije spota ćemo odraditi par svirki u Šapcu i Beogradu, potom ćemo snimiti par pesma, i možda još jedan spot. Krajnji cilj nam je album, pesme već imamo spremne, samo ostaje da ih snimimo 😀
Jasno je da je Spunk crna ovca ovakvog društva u kojem živimo, ali da li biste mogli da nam izdvojite po čemu ste vi posebni u okviru „crnog stada“?
Možda po tome što shvatam da ni put crne ni bele ovce nije dobar put, već treba naći onu malu, najmanju liniju koja ide po sredini i na kojoj se nalaze vrline i crnih i belih ovaca. Zato me pljuju i bele ovce jer sam previše crn za njih, i crne jer sam za njih previše beo.
Marko Nikitović
Fotografije: Arhiva benda
Nema komentara