29 mar Devojka koja je ukrala zbunjenost

– Ti se samo smeješ. – rekao je naslonivši se na zid, gaseći đonom cigaretu – Kako čovek da ti veruje da prolaziš kroz loš period, kad se smeješ?

– Ne moraš da mi veruješ. Samo mi reci. – rekla sam, naslonivši se na hladan zid za njim.

– Šta da ti kažem?

– Pa to, ko sam ja. – rekla sam, piljeći u svetiljku.

– Nisi mogla da nađeš nekog drugog ko će ti to reći? Poslednji put si me oterala u đavola, i sad me zoveš da me pitaš ko si ti.

– Šta znam, stariji si, mora da imaš nešto mudrosti u sebi kad si trezan! – slegnem ramenima.

– Šta li si ti meni trebala u životu… I ti i to tvoje blogovanje.

– ’Ajd’ da se kladimo da nisi jedini koji se to pita. – nasmejala sam se iskreno i zavukla polusmrznute dlanove u džepove kaputa.

– Znaš, postoje ljudi koji te čitaju lako i rasterećeno. Njima izmamljuješ osmehe. Oni ne vide ništa pa ti oni mogu dati neku laganu definiciju kakvu tražiš.– rekao je – Ja sam od onih koji te čitaju teško i dugo. Meni stvaraš neku gorčinu. Teraš me da te zagrlim, razumeš. Da govorim stvari u koje često i sam ne verujem, kao, da će sve biti okej. Da ćeš preživeti i njih, i mene, i gore od mene, i sebe. Da ćeš se pronaći jednom, negde gde zaslužuješ, gde će se ta tvoja naivna iskrenost ceniti. Negde gde će tvoje velike reči značiti bliskost, a ne otuđivanje.Gde nećeš morati da se praviš da si velika, jaka i odrasla. Gde ćeš moći da skineš svoju masku, a da te neka budala poput mene ne sjebe tako što će ti priznati da te voli tek onda kad se u potpunosti razočaraš i odustaneš.

Nije me zagrlio. Nije mi rekao da će biti okej. Nije ni morao. Nije ni trebalo. Bilo je dovoljno što stojimo tu, što razume i što meni pomaže da razumem, iako je budala. Iako je uvek bežao kad mi je najviše trebao. Iako ni on ni ja zaista nismo znali ko smo, iza svih tih maski.

Koji dan kasnije, sedela sam u omiljenom ćošku jednog od onih mesta na kojima ne smeš često jesti ako želiš da poživiš. Čik pogodi, malo mi je falilo da se uselim tamo.

– Izvini… – čula sam poprilično samouveren glas iza sebe, nakon što sam ugledalanepoznati odraz u ekranu laptopa – Mogu li samo jednu fotku? Tako, da te uhvatim, ne moraš ništa da radiš, odosno, samo radi to što radiš. Kao poslovna žena.

Poslovna. Žena. Ja. Zbunjeno se nasmejah na obe reči ii već u narednom trenutku slušala sam škljocanje aparata, pitajući se jesam li uopšte dozvolila da meslika. Dok sam došla sebi, stajao je pored mene, pokazivao mi sliku i ono što sam videla na njoj bilo je čudno… i umirujuće poznato. Bilo je zamišljeno, čupavo, blago nervozno u pokušajima da zadrži uplašeni smeh za sebe. Bilo je realno. Bez ulepšavanja, bez sakrivanja. To je bilo to. A to…

To sam bila ja. Bez maske. U svoj svojoj neodlučnosti, nesavršenosti i haotičnosti.

To sam bila ja. Devojka koja je tražila sebe među svojim redovima.

To sam bila ja. Devojka koja je ukrala zbunjenost.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: Đorđe Zlatković