08 avg Devojka koja je ostala

Nedaleko od njihove kuće nalazila se stara prodavnica Pekabete, bez stakla i vrata, bez dela krova i sa jedva vidiljivim znakom opasnosti. Zarđale kase, stari rafovi i truli podovi nisu sprečavali decu iz okolnih kuća da se tu kriju od snega i kiše, da se upravo tu sastaju kada igraju žmurke, kada beže iz škole, kada kuju raznorazne planove, ali i kada su počeli da puše, da se zaljubljuju, a poneki bogami i rastaju. Roditelji su ih grdili, zastrašivali, pretili, ali ništa nije pomagalo. To skrovište je sada bilo potpuno adaptirano za sve njihove potrebe, pa im nije padalo na pamet da ga napuste.

Nedaleko od stare Pekabete nalazila se njihova kuća. Bila je to možda najneupadljivija kućica u ulici. Sva u cveću u proleće, i sa velikim starim zvonom na kapiji izgledala je poput nečijeg vrta. Komšije su ih volele, a oni su njih jednako poštovali i javljali im se prilikom svakog susreta, makar to bilo i nekoliko puta dnevno. Tako su i nju vaspitali. Bilo joj je neprijatno kada bi se slučajno zanela i zaboravila nekome da se javi.

Bila je najbrža devojčica u kraju i uvek je prva stizala u prodavnicu. Ne samo zbog svoje brzine, veći i zbog blizine skrovišta. Trebalo je samo da pretrči put, napravi još nekoliko koraka i tu je. Kada ne bi mogla napolje, gledala bi skroviše sa prozora i zamišljala kako je tamo, kako rasklanja stvari, kako se sa nekim svađa ili radi hiljadu i jednu stvar koja je vezuje upravo za to mesto. A kada bi ozdravila ili kada bi kazna prošla, odmah bi otrčala, iako ne bi bilo nikoga, i sama bi pravila nove rasporede gajbi za sedenje ili bi prosto sela na jednu od njih i maštala, maštala sve dok se neko ne bi pojavio ili dok majka ne bi viknula da je ručak na stolu. Volela je to mesto. Volela ga je više od sopstvene sobe, više od nove Žućine kućice, više od bilo kog soka od zove, pa i maminog, i od bilo koje pite sa višnjama. Bilo je to nešto njeno, a svačije, nešto tako tajnovito, a tako javno, tako ušuškano, a promaja je udarala sa svih strana. Bilo je tako posebno.

Nedaleko od njihove kuće, blizu stare Pekabete, parkirao se bager, čula je tatu kako govori. Parkirali su se i opštinari i neki nepoznati automobili inostranih tablica. Galama je bila nesnosna, što je nateralo da izmigolji glavu kroz prozor, ne bi li razaznala o čemu se radi. Čula je kako pominju lokaciju, vremenski rok i nekakve šlepere. Kako govore o njihovom nameštaju da je đubre i da im ne pada na pamet da bilo šta od toga zadrže. Čula je kako tuđi koraci odzvanjaju po starom podu njihovog skrovišta, čula je kako šutiraju sve ono što su oni godinama stvarali, čula je kako mrdaju već potpuno trule kase i rafove, čula je kako se smeju njihovom improvizovanom stolu i ogledalu. Sve je to čula, a oni su i dalje stajali napolju. Niko od njih nije hteo ni da kroči unutra.

Bolelo je. Imala je osećaj da će pući. Zbog  jake mučnine odlučila je da se vrati u krevet. Nije imala snage da ustane i kaže im sve ono što je nameravala. Nije imala snage da ih opsuje i da vikne da sve to pripada njima, a ne tamo nekim ljudima iz opštine koji tuda ni ne prolaze. Htela je da ode, ali je ipak ostala. Bol je bio sve nesnosniji. Nešto joj je kidalo stomak na milion delova. Pogledala je prema prozoru i začula samo tup udarac. Majka je utrčala u sobu i rekla joj da zatvori prozor zbog prašine, a zatim je, videvši je tako sklupčanu i bledu, samo sela na krevet i pokazala joj kako da polako ustane i presvuče donji deo pižame. Zagrlila je i šapnula da se ne plaši i da je sve to odrastanje. Da je sada devojka. I da bi bilo bolje da danas ostane u krevetu.

I ona je znala da je postala devojka. I bilo joj je jasno da se protiv toga ne može. Ostala je.

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: Love for all seaseon’s