22 maj Dete

Probudila se u svojoj sobi. Svetlo su joj odavno upalili da je probude, ali ona je pokrivač prebacila preko glave. Onda su upalili sirenu.

Morala je da ustane.

Svaki dan svako mora da ustane, a niko ne zna zašto. Svi rade neke besmislene poslove: teraju ih da kopaju neke rupe koje sutradan pune peskom, ljušte krompir i bacaju ga svinjama  a onda ih gledaju kako ga jedu i klade se koja će više pojesti, kobajagi čitaju nešto a sve napamet znaju jer im iste knjige daju već godinama, glume da se svađaju pa se kao mire, onda klasifikuju kamenje po veličini i ređaju predmete prema bojama… ili nešto novo izmisle, opet nešto glupo. I stalno tako.

Desi se da se poneko zanese u nemoći i želji da sve prestane, pa poviče, izgubi kontrolu i zavapi. Ostali ga tužno pogledaju dok mu se stražar približava s leđa i zabija mu špric u vrat jednom rukom, dok drugom rukom dočekuje njegovo onesvešćeno telo. Potom ga odnose negde gde uvek odnesu takve. Niko ne zna gde to idu, ali nikada se ne vrate.

Mada, ionako se niko ne vraća ni od kuda. Ako te pozovu – moraš da se odazoveš. A čim se odazoveš, moraš i da se oprostiš sa ostalima.

I tuga je tada zabranjena. Osmehuješ se, rukuješ, tapšeš po ramenu, ljubiš se sa svima, kao da momka ispraćaju u vojsku ili devojku kad udaju i šalju u drugu kuću. Tako i ti – moraš da se nasmeješ kad se osvrneš da ih poslednji put pogledaš, da bi poverovali kako će s tobom sve da bude u redu, a i s njima, kad na njih dođe red.

Leži na belom krevetu u zaslepljujuće osvetljenoj sobi bez prozora. Cela soba je bela. Plafon nad njom je neonski i upaljen – ona vrlo dobro zna da ne treba da gleda u njega, ali dok gleda, čini joj se da je slepa i oseća neki čudan, ali prijatan mir. Ustaje s kreveta, prilazi ormanu i vadi jednu od istih, sterilnih trista šezdeset i pet uniformi. Pere ruke, jede i čita poslednje novosti, dok je ve-ce šolja obaveštava o stanju toksina u urinu, dok je hologramska medicinska sestra obaveštava o niskom hemoglobinu u krvi i dok se na viljušci pali crvena lampica, da je upozori kako joj je pljuvačka previše kisela, pa s tim u vezi treba da ubaci dodatne alkalne namirnice u ishranu i da pojača unos vode. Slavina joj tada toči gustu, lepljivu i pihtijastu masu koju ona razbija kašičiciom i guta pokušavajući da ignoriše bljutavost, jer zna da je to jedina bakteriološki ispravna i odobrena imitacija ha-dva-o jedinjenja, koje su ljudi mahom iscrpli davno pre nego se rodila. Ona nestabilno ustaje, oseća mučninu, vrtoglavicu i glavobolju, ali nastavlja da hoda. Na izlasku iz ćelije, zastaje i pridržava se rukama za dovratak, ali vrata već počinju da se zatvaraju i ona mora da se odmakne.

Kada je udahnula vazduh van svoje sobe, osetila je da joj je bolje i slabost se smanjila.

Otišla je na posao, javljajući se uz put onima koji su joj poznati i manje-više bliski. Mnoge je poznavala. Neki su joj bili susedi, u istom kraju i sa istim standardom; pa ipak, uvek je nekako osećala da su otuđeni koliko god bili ljubazni – znala je da su ranije oni koji žive blizu išli jedni kod drugih da piju kafu (Šta li je to kafa? Da nije to drugi naziv za vodu? Kako li je voda izgledala?) – toga više nema, okupljanja nisu dozvoljena, ljudi idu utabanim stazama sva dan na ista i poznata mesta, bez naknadnih druženja, za njihovo dobro. Javljala se i onima koje je samo znala iz viđenja, ali koji su joj delovali kao fini ljudi i volela je da zamišlja, pre spavanja, kako sa njima odlazi na trčanje ili u bioskop: njih je uvek posmatrala kako odlaze ne drugi kraj naselja, u ćelije koje su veće nego one u njenom kraju; štaviše, nekada bi uspela da načuje neki detalj o njihovom svetu – saznala je da neki imaju čak i po nekoliko soba u ćeliji, da svi imaju pravo da jednom do dva puta nedeljno dovedu partnera odnosno partnerku u sobu (a ne kao ona i njoj slični, kojima su odnosi odobreni jednom u dve nedelje ili mesec dana); čak im je dozvoljeno da viđaju dete za vikend! Njoj i onima koje poznaje malo više decu oduzmu čim se rode. Ona čak i ne zna je li rodila dečaka ili devojčicu, ne zna gde joj se dete nalazi, u kom kraju živi… nada se da nije siromašno i želi da veruje kako će njeno dete živeti u tom, bogatom kraju, gde će imati stalnog partnera i moći da viđa svoju decu… da je bila sposobnija, i ona bi zaradila bolju ćeliju i uspela bi da živi u tom bogatom kraju i sada bi znala barem lice svog deteta i ne bi brinula o budućnosti…

Pre dva dana mu je videla oca. Na trenutak joj je namignuo, ali ona mu nije otpozdravila, bila je previše umorna da bi bila neozbiljna i zavodljiva. Kada se vratila u ćeliju, hologram ju je obavestio da on želi da dođe da spava s njom i traži njen pristanak. Ona nije dala pristanak, jer je previše iscrpljena zbog rada koji su joj zadavali u poslednje vreme. Hologram se naljutio i doneo joj manju večeru. Sutradan je videla kako otac njenog deteta izlazi iz ćelije druge žene. Ta je skoro postala punoletna, a već počela da preuzima muškarce.

On je video da ga je videla, ali se napravio da je ne vidi i ne poznaje. Poljubio je drugu ženu kao da su oko njih obični prolaznici, stranci koji ne obraćaju pažnju. Ona je pocrvenela. Obe su pocrvenele, ali iz različitih razloga, iako zbog iste osobe. A onda su njih dvoje otišli na posao, držeći se za ruke. Ona je bila nasmejana. Ova se suzdržavala da se ne zaplače.

Možda zato nije uspela da se naspava. Cele noći je mislila o tome. Prevrtala se po krevetu – ono zbog čega je jutros bila tužna, sada joj je izazivalo gnev. Ne samo što je povređena jer je zamenjena mlađom, nego joj je centrala okrnjila večeru kao kaznu što je mužjaku uskratila parenje; a njenoj mlađoj koleginici dala je i dezert, da je nagradi kao dobru ženku koja udovoljava potrebama zajednice i praktično koristi telesnu energiju.

Šta li radi njeno dete sad? Razmišlja li taj uopšte da je napravio dete? Ili je ono samo proizvod jednog od njegovih mnogobrojnih parenja? Možda i ova sad nosi još jedan njegov proizvod? Njega li je pa briga…

Novi dan.

Buđenje.

Ustajanje. Umivanje, doručak, vrtoglavica, izveštaji holograma o njenom narušenom zdravlju, mogućoj popravci ili eventualnoj zameni delova.

Odlazak na posao.

Na poslu, od ranog jutra, dosađivalo joj je jedno derište. Besnelo je oko nje, a ona nije smela ni da podvikne. Diskvalifikovali bi je, kaznili još oskudnijom večerom, palili bi joj alarm nekoliko puta u toku noći da ustane i pritisne dugme za pokoru, a onda bi je ranije probudili, dali da doručkuje suvi hleb od pre dva dana i ne bi joj dozvolili izlazak na vazduh. Mora da trpi, nema druge. Rečeno joj je da su to dete bacili tu, jer nije lepo da uznemirava više nivoe društva. Osvrnula se i videla, poznavši po novom odelu i čistijoj uniformi, da i njen bivši i njegova nova od skora pripadaju tom višem nivou. A derište i dalje skakuće oko nje, iritantno bezbrižno i neodgovorno za svoju naivnost. Ona na sebi ima uniformu od prošle godine, na kojoj je boja odavno izbledela.

Uzdahnula je i sela na zemlju. Bila je topla. Ne od Sunca, jer Sunce se ne vidi decenijama od oblaka koji su prekrili Zemlju. Bila je topla od zračenja koje je upila i koje i dalje upija, a to dete ispred nje hvata zemlju golim rukama, nezaštićenim dlanovima je gnječi i kvasi pljuvačkom, igra se njome i maže se po licu, smejuljeći se. Za nekoliko sati, na tim mestima će mu izaći plikovi, a ona nema novca da kupi kremu i lekove. Iako ju je nerviralo, ona se uplaši i zgrabi ga za ruku, izbaci zemlju iz nje i zatraži da joj dozvole da istušira dete u svojoj ćeliji. Nisu se protivili, ali su joj zapretili da se vrati na posao za manje od sat vremena inače neće moći da ručaju ni ona ni dete.

Dete je bio dečak od nekih pet godina. Kada ga je svukla, videla je na njegovim leđima isti beleg koji je prvi put videla pre pet godina na drugoj, mnogo starijoj muškoj osobi. Zatim mu je bolje zagledala oči i prepoznala svoje.

Zagrlila je dete koje nije razumelo šta se događa. Nije razumela ni ona.

Sutradan je krišom, u toaletu na radnom mestu, razgovarala s njegovim ocem. „Radi s njim šta hoćeš, meni ne treba. Ali nemoj ni slučajno da mi se kasnije žališ kako ne možeš sama da ga odgajaš, pa da mi tražiš pomoć taman kad se smirim i oženim. Nemoj buduću decu da mi uznemiravaš s tim! Tužiću te organizaciji. Rećiću da si pohlepna, lenja i da želiš dete, koje čak i nije izašlo iz tvog organizma i, još manje, poteklo od mog. Pre nego mu uzmu de-en-ka materijal za analizu uzeću ga i odneti preko, neka se nađu neki jadnici koji žive van  ustanove, neka ga preprodaju – ne interesuje me –  ali za to ćeš ti biti kriva. Kazaću centrali da želiš starateljstvo samo da bi ti skratili radno vreme i davali dodatni novac jer si ga tobož rodila, a da taj novac ne trošiš na njega, nego na porok zbog kog sam te ostavio. Naćiću ljude koji će da svedoče za mene. Reći ću to i uzeću ti ga, a ti nikada nećeš preći u viši nivo, bićeš srećna ako te ne bace u samicu. A ako te bace, spoljašnji svet gledaćeš do kraja života samo preko ekrana. Njemu ću, kad odraste, da nađem posao daleko od tebe i nikad neće saznati da si mu ti majka, a ja otac. Nekada će, ako možda uspeš da izađeš iz samice na vazduh, on da prođe pored tebe i paziće da se ne uprlja od tvoje stare, neoprane odeće, jer će biti ubeđen da si narkomanka ili prosjakinja.“ – rekao je.

Prvo je bila zatečena, onda zgrožena, a onda ga je prezrela. Patila je dugo, ali ne za njim, već zbog njega.

Ali ubrzo se utešila. Našla je svoje dete. I nije nikome rekla da je njeno. Čak ni njemu samom, iz straha, dok nije napunilo dvanaest godina i moglo da razume celu situaciju kad mu je ispriča. Onda su pobegli odatle.

Sada žive u planini, daleko od civilizacije. Nikoga nije bilo dugo briga za njih. Ali su ih ipak našli. U kolibi je ležalo jedino majčino, mršavo telo; sin je na sreću pobegao, iako teška srca, dugo nagovaran od majke da beži i spašava se kako god može.

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: pinterest.com