03 apr DELFINI I CVEĆE

Sunce je polako prelazilo preko neba dok je blagi povetarac milovao visoku travu u kojoj su sedeli. Pogledi koji se gube u daljini i tišina. Dugo nisu ništa pričali. Tišinu je prekinulo šuškanje po džepu, vađenje dve cigarete I zvuk metalnog upaljača. Nakon povučenog prvog dima reči su konačno počele teći: “ Ubijali smo delfine. Da, stvarno, ubijali smo delfine. Stajali smo na toj plaži, vrućoj peščanoj plaži, bosi i bez majica i posmatrali okean. Bio je plav i proziran. Bez talasa. Delfini su bili daleko od obale i polako bi se približavali. Razigrani bi izranjali I zaranjali u vodu, igrajući se narušavali su tišinu ostrva. Tada bi mi ulazili u vodu. Zavrnuo bih nogavice a nekad bih i skinuo pantalone i tako go ulazio u vodu do pojasa. Bila je hladna. Osećao sam vodu kako mi igra oko stomaka i njenu hladnoću kada mi dopire do grudi. Miris morske soli mi je punio nozdrve. Čekao bih da se približe a oni su prilazili jer su nam verovali. Verovali su da ih nećemo povrediti. Oh kako nisu bili u pravu. Čim bi dovoljno prišli, reagovao bih. Bacio sam harpun i pogodio jednog. Krv se mešala sa vodom, crvena se mešala sa prozirno plavom. A onda bih , prstima držeći uže harpuna, prilazio i vukao delfina ka sebi. Kada bih ga izvukao na obalu okrenuo bih se i video svoj plen. Video bih i da mi je telo prekriveno krvlju delfina. Ponekad i sada vidim svoje telo prekriveno delfinskom krvlju. U tim trenucima nisam ništa osećao ali sada…sada ne mogu da prestanem da mislim o njima, o tome šta smo radili, da ih sanjam… ”

Zastao je. Knedla mu je stajala u grlu.

“A vi? Šta ste vi radili?”,upitao je.

“Spaljivali smo cveće. Da, spaljivali smo cveće. Vrtove tačnije. Ušli smo u to selo negde u jutarnjim časovima. Tu je bilo jedno veliko imanje , kuća i taj vrt, veliki sa cvećem svuda posađenim. Podsetilo me je na cveće koje je moja majka sadila u dvorištu kada sam bio mali. Jedna od lepih slika detinjstva. Sećam se u ovom vrtu je bilo puno ruža, crvenih, belih, žutih, kao u majčinom cvećnjaku. Bile su prelepe. I gorele su, gorele su brzo. To me je pogodilo. Prestao sam da verujem u sve što smo radili onog trenutka kada smo ušli u taj vrt, kada su mi doneli bacač plamena i kada sam od čoveka postao veliki upaljač.  Stajao sam u vrtu I polivao cveće plamenom. Vatra je buknula. Goreo je taj vrt, plamen ga je proždirao a dim se dizao visoko. Stajali smo sa strane I gledali. Vatra je buktala I od  te vrućine lice mi je pocrvenelo. Možda I nije od toplote, možda od stida.”

I on je zastao. Nije više želeo govoriti.

Dva vojnika su sedela u visokoj travi koju je milovao blagi povetarac. Sa tog mesta se pružao prelep pogled na dolinu pod njima. Ptice su se igrale u vazduhu dok je Sunce krvarilo na horizonu. Nisu obraćali pažnju na to. Pogledi su im se gubili negde u daljini. Ništa lepo za njih više nije postojalo.

Autor: Darko Janković

Fotografije: pinterst.com