01 apr Dečaku koji je ranio sunce
Juče je bio baš jedan fin dan, znaš? Probudila sam se nešto pre osam, iako je bila subota i nisam imala obaveza. Ni sama ne znam zašto – sunce me je probudilo, zvalo je na igru, a ja nisam imala srca da odbijem taj poziv. Poželeh se tog druškana nasmejanog, nije ga dugo bilo u našim krajevima. Ustala sam, skuvala kafu, pregledala poštu i vratila se u krevet još malo. Bilo mi je milo tako u tišini pod ćebetom ležati, uz otvoren prozor i zrake koji obasipaju, čitajući Kapora i družeći se s Nikom N. Hercegom. I suncem, razume se. Povremeno bih mu pročitala neki red, koji na mene baš utisak ostavi, ono bi se nasmešilo, još jedan zrak mi poslalo. Niko, sunce i ja. Milina jedna! Zapravo je baš to sunce, očekivalo da ja odmah osmeh uzvratim, na ulicu pođem, školice da igramo. Kako ko? Sunce i ja. Dobro, mogu i jurke. Da, baš mogu jurke! „Ali, još samo malo,” kažem mu „da vidim šta će se dalje zbiti sa Nikom mlađim na onome pesku.” Ubrzo se oglasio Super Mario sa moga telefona, javlja mi da imam poruku neku.
L: „Hej, ‘aj na Adu?“
Gledam sunce, koje potajno navija da se ostavim Kapora i krenem u susret nekom svom Hercegu, nekoj svojoj plaži. Tako i bi – već kroz koji sat, dve devojke ćaskaju o koječemu, na plaži „beogradskog mora“. Ćaskaju o fakultetima, ćaskaju o ljubavi. O budućnosti čak! Dobro, ta što o budućnosti govori, znaš, nisam ja. „Znaš, ja baš vidim sebe sutra, sa troje dece i mužem, kako živimo srećni, baš ovde, u Beogradu.“
Ja ne vidim sebe ovde ili tamo. Vidim sebe sa snom što me za ruku vodi. Jedino što sutra želim je da se njega ne odreknem. Moj san nije novcima zamađijan, kula i gradova pun, ne. On je jednostavan, prost – poznaje onu živu iskru u oku samo. Poznaje život i u njemu živost. Govori mi taj san kako je sve moguće, ako dovoljno želiš. U tim nas razgovorima prekide ti. Zapravo zvuci kamenja o vodu, pa kamenja o kamenje, pa tvoj zadovoljni smeh. A jesi nam simpatičan bio! Smeđa kosa, bistre oke i sve, samo ne obični snovi u njima. „Kako se zoveš?“, pitale smo te. „Petar“, odgovorio si.
Raspitivale smo se šta to tako uporno radiš, fascinantna nam je bila tvoja opsednutost kamenjem. Rekao si da gađaš sunce. Čudno smo te pogledale, znam da jesmo. To si primetio, nasmešio se i nastavio svoj posao. Pitala sam te zašto to radiš. Rekao si da ga ne voliš. „Ali, ne, ono je dobro i zna da se smeje, viiiiiiiiidiiii mu boju divnu!“ Nisi hteo da čuješ. Pričao si kako voliš kiše. Obradovao si me – volim ih i ja. Retko me ko u tome razume, ali to ne umanjuje moju ljubav. Ni najmanje. Pružila sam ti ruku, jer si neki moj čo’ek. Odbio si je. Beše mi krivo. Rekao si da nismo isti – jer volim i sunce. „Ali, ono se ne može ne voleti, hej, gledaj, prvi prolećni dani i sunce i osmesi i igra, zar nije krasno?“ Ne, rekao si da moram da izaberem stranu. „Ne moram ja ništa!“ rekoh ti ljutito. Rekao si mi da sam šašava. Baš tim rečima. Pitao me da li sam ja dete. Rekla sam bez razmišljanja da jesam. Kazao si da lažem. Da ustanem i izmerimo visine. Ustala sam – bio si mi do kukova.
– Eto, – rekao si – nisi dete.
– Jesam, – odlučno sam govorila – dete si dokle god to želiš da budeš. Nije tačno!
Ovo je počelo da te srdi. Govorio si kako smo nas dve velike, kako nikako ne možemo biti deca. Kako i ti nisi dete – ne želiš da budeš. Želiš samo da gađaš sunce, da ga ranjavaš, jer ga ne voliš. Voliš kišu. Izabrao si stranu. Meni žao dođe što uopšte poznaješ stranu. Što veruješ da moraš da izabereš – jedno da voliš i za to gineš, drugo da ranjavaš. Nisi verovao da mogu da budem dete iako ti po godinama još malo mogu biti majka.
– Slušaj,– rekoh ti – možeš sve što želiš!
– Ne mogu.
– Možeš, ako dovoljno želiš.
– Ja želim da ovo kamenje bacam, da gađam sunce zapravo, ranim ga, pa ono da padne u vodu. Onda će voda biti pesak, a pesak voda.
– Zanimljivo razmišljanje. –rekoh ti.
– To nije smešno, – rekao si mi namrgođeno, misleći da ne verujem u ozbiljnost tvojih planova.
– Nije, ali je zanimljivo.
– Ali džaba, ne mogu. Ne mogu da spustim sunce u vodu.
– MOŽEŠ SVE AKO DOVOLJNO ŽELIŠ!
Ostao si zagledan u jedan kamen, koji je kroz koji sekund dotakao sunce, a potom se spustio u vodu. Tebi to nije imalo smisla, samo taj jedan kamen – video si beznadežnost. Meni je to itekako imalo smisla i mogućnosti, ali nisam videla razlog – još jedna beznadežnost, dakle. Stajali smo tako zagledani u taj kamen, ćuteći, tih par sekundi. Čuli smo jedno dugo „klop” u vodi, a sunce je počinjalo da zalazi.
– Vidiš, – rekoh ti – pošlo ti je za rukom. Kamen je u vodi i biće svaki naredni, ako dovoljno želiš, napravićeš tu pesak. Sunce si ranio, povuklo se u svoju tugu, neće da se druži sa nama. Uradio si ono što si želeo, jer mnogo si želeo. To ćeš uvek moći, šta god da je u pitanju. Ali, znaš, kad smo se upoznali, oboje smo imali osmehe, zbog atmosfere, ljudi, zbog miline prolećne, ZBOG SUNCA. Sada smo tu gde jesmo, tužni i polazimo kućama, jer je tvoja želja bila dovoljno jaka. Da li si želeo da budeš tužan? Znam da nisi – sreća te je poslala na ulicu, sunce te je za ruku vodilo. Baš sunce, da. Sad je nestalo, ranjeno i samo, sa sobom ponelo osmehe. Zato, pazi šta želiš! Ako dovoljno želiš, sve je ostvarivo i moguće, ali pazi, molim te, pazi. Ne moraš da biraš stranu. Kada je i biraš – onu drugu ne moraš da mrziš i ranjavaš. Pazi da ne izgubiš san, da ne protraćiš osmeh, da ostaneš dete zauvek. Jer to jedino ima smisla. Možeš, veruj mi. Samo pazi.
Autorka: Hristina Petrović
Fotografije: favim.com
Nema komentara