25 nov Dečak koji se plašio beskućnika

Plašite li se ljudi čiji je izgled pomalo zastrašujuć? Znate oni koji su uvek namrgođeni, oskudni kada su maniri u pitanju? Sigurno ste u njihovim kiselim osmesima videli zubato januarsko sunce. Uostalom, svi mi imamo nekog ko je, još u doba detinjstva, sve kečeve iz rukava pretočio u školski dnevnik. Ali šta je, tu je. Ako je za utehu, nikome ovaj vid pretakanja nije stran. Igrom slučajeva, ili olovaka koje pišu sudbinu, ima i onih koji su taj izgled odomaćili, pretvorili u glavnu osobinu, izazvavši negativna osećanja kod drugih. Bude li strah u vama oni pogledi koje, osim gatara na severozapadu Evrope, prave i neki obični ljudi, koje nikada niste upoznali, niti ćete ih upoznati, a ipak ih znate? Oči koje svima vide zlo i težak život, ostavljajući knedlu u grlu, gabarita najskuplje supene u „jeftinom“ marketu. (Doduše, gastronomi bolje znaju ima li i nekih drugih knedli. Čorbenih, recimo?) Oči – dva organa zajednička ljudima i životinjama bejahu platno na kom su, bez izuzetaka i novčane naknade, projektovani horori. Činilo se da je sala prazna, filmovi projektovani zbog mene i prašine na imaginarnim stolicama. Univerzalni scenario: svi koji su onemoćali u ispijanju poslednjih gutljaja straha, misle da su jedini koji se honorarno bave time, dobijajući zauzvrat koferčinu punu trauma. Suprotno, srećnici se poistovećuju i sa goblenima bakine radosti. Bioskopa sa plašljivim smrtnicima biće uvek, ali nikad osećaja pripadnosti. Samoća – i to ona najgora. Kada se okrećemo dok bdimo nad WC šoljom, tražeći uhodu iza nas. Grupa sociologa zagovara teoriju da čovek deluje po principu „uzrok – posledica“. Danas bih, da nema istine u tome, sigurno drugačijim bojama gledao na svet. Drugi bi mi bio kriv za prve strahove, uvrede i crvene obraze koje je bilo bolje dopeći u rerni na dvesta pedeset, neko prošetati ih po komšiluku, pod budnim okom devojčuraka. Uzrok lupanja srca bržeg od voza na trasi Beograd – Bar bio je nešto sasvim deseto. Ili bi, u krajnjem slučaju, voz ipak bio brži od srdašca starog tek pet i po. Svakodnevno su šetali gradom kao slepi putnici. Nisu imali nosača prtljaga. A ni prtljag. Tek neku flašicu koka-kole, izbledelu od stanja, i paklu cigareta. Praznu.

Plan rada u mom detinjstvu bio je sledeći: roditelji su radili svakog drugog dana. To predugo vreme provodio sam kod babe i dede, strahujući da ne postanem krofna, gurmanska pljeskavica ili makarone u paradajs sosu. Makarone, paradajz i ceger pazareni su po sniženim cenama plus popust za penzionere. Čim bi me pretvorili u bure kalorija, baba bi mi uvalila igračke, deda bi lizao prste listajući novine, dok bi baba sipala zlurade komentare na račun zlobnica iz serija koje je po ceo dan gledala. Malo kasnije kad sam naučio da čitam, apsolvirao sam na odseku – Deda je godinama čitao „Politiku“ iz šezdeset i neke. I dalje ne znam po čemu je ta politika bila bolja od ovih današnjih. Toliko ju je voleo da smo ga jednog, septembarskog, jutra kremirali s njom. Morbidno, ali radovao sam se činjenici da tog dana neći ići u školu i da više nijednog dana neću gledati sada već pepeo zvani „Politika“. Takođe sam saznao da su serije kakve je pratila baba gledali samo ljudi koji nisu znali šta će sa sobom. Drugi deo plana odnosio se na vreme koje sam provodio s roditeljima. Mojih dva i po minuta. Drugih dva i po išlo je paralelno (što bi Englezi rekli while) s prvim, ali na negativne aktivnosti. Svoje zajedničko vreme traćili smo šetajući parkovima, posebno onim punim tobogana, klackalica, ljuljaški. Obično je u parku bilo više straha od mene. Jeza mi se pela od kičme ka vratu čim bih ugledao slepe beskućničke putnike. Često sam znao da majušnim šakama krijem oči, u nekom trenutku ih otvorivši (što sam inače radio kad su roditelji, ili čak roditelji roditelja gledali filmove neprikladne za decu), tražeći pogledom vreću u kojoj ću završiti. Tata je to primećivao. Jeste da nije neophodo mešati profesiju i privatnost, ali inspektori imaju njušku i u dnevnom boravku i u kancelariji. Majka, okupirana postavljanjem pitanja na koja svi, pa i deca stegnuta zagrljajem prosečnosti, odgovaraju dvema rečenicama. Nikada nisam prihvatao takve zagrljaje. Uvek sam odgovarao složenim ili ono bar rečenicama koje liče na složene. Mama, dakle sve i da je htela, nije imala kad da razmišlja maleckog, ja. Trebalo je popiti sok, vodu, pojesti nešto, sve to ponuditi, prihvatiti ili odbiti uz obrazloženje. Pride je i svaka šetnja praćena optimalnom dozom šamaranja, u očevoj režiji. Udarao ih je levicom i desnicom. Levica je bila Pekmez, desnicu smo zvali Plašljivko. Majka bi ga pogledala prekorno, najplemenitijim glasom univerzuma mu rekavši da ćuti…

Izgleda da nas je puno takvih, koji najbolje ubeđujemo nekoga tek kad mu obraze ofarbamo u crveno. Šamarima je govorio da u koferu dečačkih osećanja nema mesta strahu. „Sloboda je“, insistirali su Pekmez i Plašljivko, „njegov većinski vlasnik“. Danima me je ubeđivao u bezazlenost uličara. U njihovu neobičnu običnost. Kako sam mogao da razumem? Na kojoj radio stanici je trebalo da slušam savete spikera i njihovih sagovornika da se marginalaca ne treba kloniti, već onih u samom centru? Od silne filozofije i bivstvovanja u toku sa uvek aktuelnim problemima, u malenoj glavi bi se sve pomutilo, pomutilo, pomutilo. Nevreme, nedoba.

Dvadesetak leta kasnije, stvari dobijaju na svojoj realnosti, kao što voda zauzima oblik cevi kroz koju teče. Košulja je ili mnogo lepša ili mnogo ružnija u izlogu no u radnji. Tako je i u životu, igra na sreću koju pametni i knjiški ljudi nazivaju „uzimala – davala“. Upoznajući svet, žudim da moje srce bude beskućnik, time što će istovremeno biti svuda iza svakoga. Maštam o bioskopu mojih očiju koji će otvoriti mnoge tuđe. Beskućnici su, za razliku od onih koji kraj nemaju na vidiku, apsolutno otporni na otvaranje vrata nezvanoj gošći. Iz čega se vidi da su kupke u penušavom vinu pogubne! Beskućnici smrti nisu svesni, jer sve potrbno već imaju u sebi, dok je se pribojavaju oni, čiji se imetak svodi na fiskalne račune i ugovore o nepokretnosti. Bogati se toliko plaše smrti da su je sveli na moranje. Zato je manja šteta prestanak rađanja takvih. Beskućnici dušom i punim plućima žive i kada su njihovi udovi dva metra ispod tla kojim mnogi nezahvalno koračaju. Eto zašto se uzdam u beskućnike i ljude iz knjiga. Ma kako izgledali, vedriji su, iz svojih stanova izbacuju nezvane, u njihovim očima vidim zoru novog života. Sa decom stvari stoje drugačije, bar dok ne porastu. Opšte je poznato da svi rastemo, kao što je porastao dečak koji se plašio beskućnika, a danas ga ne dotiče ni smrt.

P.S. Juče smo otac i ja pričali uz cigarete i vetar koji je bacao dim naviše. Zahvalio sam mu za šamare, njušku i ljubav. Onda je njegova cigareta celom dužinom postala pepeo. Poljubio sam njegovu sliku, bacio svoju cigaretu i mašući krenuo kući s groblja.

Autor: Stefan Petrović

Fotografije: pinterest.com