05 nov Dečak iz vode: Milan Mladenović

lan Mladenović je rođen u Zagrebu 21. septembra 1958. godine, odrastao je u Sarajevu, a živeo je i kreirao neku drugačiju muziku u Beogradu. Počeci njegove karijere se vezuju za grupu „Limunovo drvo“, koja je osnovana 1977. godine, a ime je dobila po pesmi Alekse Šantića. Postava ove grupe se često menjala, da bi 1980. godine nastavila da postoji kao „Šarlo Akrobata“. Muzički kritičari i vrsni poznavaoci muzike, upravo album ove grupe „Bistriji ili tuplji čovek biva kad…“ smatraju za najreprezentativnijeg predstavnika „Novog talasa“. Ova muzika je predstavljala način života i olakšanje za bol koji je svet nametnuo.

U februaru 1982. godine se raspada grupa „Šarlo Akrobata“ i nastaje „Katarina II“. Prvu postavu su činili: gitarista Dragomir Mihajlović Gagi, basista Zoran Radomirović Švaba, bubnjar Dušan Dejanović i gitarista i pevač Milan Mladenović. Grupa je nosila naziv Gagijeve neuzvraćene ljubavi – Katarina. Krajem godine, ovom sastavu se pridružuje Margita Stefanović Magi. Ona je napustila svoju karijeru u ozbiljnoj muzici i posvetla se rokenrolu. U mnogome je uticala na Milana. O svojim počecima u grupi „Katarina II“, Magi je u jednom intervjuu izjavila:

„Do tada nikad nisam ni sa kim svirala, jer znaš ono – svoj sam čovek, imam svoju sobu, svoj klavir, mogu i sama da sviram… Odjednom je u tu rupu dotrčao Milan, zgrabio bas i počeli smo da sviramo zajedno. Eto, tako je sve počelo… „

Nakon dva studijska albuma, dolazi do sukoba u grupi i Gagi je napušta. Uskraćuje im da koriste naziv “Katarina II”, stoga se Milan odlučuje za naziv “Ekatarina Velika”. Uslediće prvi album “Ekatarina Velika”, a zatim i ostali: “S’ vetrom u lice”, “Ljubav”, “Samo par godina za nas”, “Dum Dum”, “Neko nas posmatra” i drugi.

Muški čalnovi grupe su se često menjali, samo su Milan i Margita ostajali do kraja, a taj se kraj nije nazirao.

„Magi je jedna jako hrabra osoba koja je mnogo uticala i na mene i na sve ovo što mi radimo. Njen doprinos je ogroman. Ona je stvarno hrabro izgurala sve ove godine. Ostaje tu i nastavlja zajedno sa mnom, pošto su otišli razni bubnjari, razni basiti su pukli, nisu mogli da izdrže više.“

(Milan Mladenović u emisiji „TV poster“, RTS, 1992. godine.)

Za grupu je vezana i legenda o prvom grafitu u Beogradu. Naime, Nebojša Krstić iz grupe “Idoli” je na Margitinoj kući napisao: “Margita je dečak”.

Muzički kritičari ističu kako je na Milanove stihove uticalo slikarstvo i lteratura koju je čitao, da su njegove reči gorke i vizonarske, obojene Weltschmerzom, a tekstovi odraz duševnih stanja kroz koja je prolazio, U njegovim tekstovima se osećala nostalgija za Beogradom iz osamdesetih godina i ljudima koji su bili ljudi. Album “Dum dum” je plod doživljaja onoga što se dešavalao na našim prostorima na početku devedesetih. Jednom je i sam Milan izjavio da je svaka njegova pesma imala svoj svet, da su je ljudi doživljavali kao poeziju. Međutim, reč je o muzici koja je nastajala u sinesteziji različitih ljudi, interesovanja, talenata i energija. Reč je o “duhovnoj rok muzici” koja odiše stoicizmom, poeziji koja je obojena specifičnim zvukovima. EKV je slavio ljubav i život!

“Rokenrol je moj način života. Moje pesme – to sam ja. Motive za njih nalazim u realnim živonim surovostima, a tek ponekad dozvolim imaginarnim snovima da prošetaju kroz neki stih. Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me bukvalno guše i razdiru ovozemaljski jadi.”

(Milan Mladenović)

Ironija je ta, da je tri godine pred smrt, u u emisiji na “Trećem kanalu” izjavio sledeće: “Moja prva i najveća želja bila bi da se probudim i da ustanovim da je ovo 1990. godina i da kažem: ‘Uh al sam nešto ružno sanjao’. Druga želja mi je da budem zdrav i čitav jedan poduži vremenski period, znači još 40, 50 godina. Treća želja mi je da zaradim toliko novca, da mogu njime da pravim neke interesantne stvari kao što je muzika.”

[tube]http://www.youtube.com/watch?v=LF3pAEWI4e4[/tube]

Ljudi koji su ga poznavali i koji su sarađivali sa njim su ga opisivali kao vizionara, kao anđela koji je sišao na binu. Bio je skroman i posedovao je detinjastu iskrenost, a ujedno i ozbiljnost. Jedno vreme je bio zaljubljen u Dženi Mičel. Kao dete je voleo frizuru Alena Delona, pa je stalno terao kosu na stranu. Za Sarajevo su ga vezivale mračne uspomene. Nikada nije izgovarao suvišne rečenice bez smisla. Nikada nije prestao da ima potrebu da ukazuje na suštinu. Nikada nije prestajao da veruje u neke lepše dane.

“Ni u kom slučaju nije mi žao što sam sve moje godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol, i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim svoj život.”

(Milan Mladenović, reči sa kojima se završava njegova monografija)

Nakon festival u Budvi, u avgustu 1994. godine, Milanu je dijagnostikovan rak pankreasa. Preminuo je 5. novembra 1994. godine.

“Ja tebi čitam zadnje slovo, ja tebi, a ko meni? Sada si otišao da bi se negde rodio. Zvuk, snaga i energija. Ti se čujes sad! Rastanak je i ponovni sastanak. Puno ljubavi je zauvek otišlo sa tobom. To što se sad ne vidimo, to ne znači da nismo zajedno! Ovde su ljudi da te isprate, tvoji ljudi… Dečak iz vode, u purpurnim dubinama stvarne muzike. Neka bude lepo, neka bude istina, neka se čuje! Jer samo jedan put vodi do pravde, kao što su sve reči bile na tvojoj strani, i vetar, i zemlja i dah…”

(Zoran Kostić Cane, oproštaj od Milana Mladenovića)

Danas, dvadeset godina od smrti dečaka iz vode i dalje osećamo kako pušta glas iz grla. U porazu se vidi deo slobode. Gotovo je, a tek je počelo. Zato nisu dovoljne reči za kraj.

[tube]http://www.youtube.com/watch?v=QN9thVVQQIU[/tube]

Tijana Banović

Fotografije: lupiga.com, 6yka.com, 24sata.hr