21 sep Daydream

Maštam o jednoj maloj brvnari, duboko u jednoj dalekoj šumi. Na jednom malom platou, koji osvetljavaju samo Sunce i zvezde. I jednom malom povrtnjaku i cvećnjaku, koje bih zalivao iz jednog malog bunara.

Kao što ova mala želja zaliva moju malu dušu.
A ispred te brvnare jedna mala veranda i jedna stolica na ljuljuškanje.
Kera dva, bezbroj čajeva i bezbroj knjiga. Računa bez.

To želim. To mi treba.

***

Rekao mi je dok smo sedeli u njegovim kolima. Pre neko veče. Istrčala sam iz kuće da mu dam knjigu. Po kiši. Sa suvozačkog sedišta je brzo podigao sliku na kojoj je radio tog dana da bi mi ustupio mesto. Uz umorni osmeh mi je rekao je da će mi se odužiti. U naturi. Sa radija je dopirao glas Roxette. Jašta, mora da je to bila ljubav. Pa napravio mi je mesto. Umesto slike. Jedne od mnogih njegovih. Koju voli, obožava i kojoj se posvećuje. Još jedna koju ću nazvati kurvom, jer me se zbog nje opet danima nije setio.

Ne volim kad se zaljubim u umetnika. Svaki put se žešće isfrustriram. Ne znam tačno ni šta me njima privuče. Obično nisu ni najlepši, ni najzgodniji, ni najuspešniji, ni najpametniji ljudi. Ruku na srce. Ali su svi do jednog toliko jebeno zaljubljeni u tu svoju umetnost i sve to što stvaraju… Onako strastveno, ludački, beskompromisno i beskrajno. U svaku svoju napisanu reč, dobijeni ton, trag posle četkice. U svaki trenutak načinjen večnošću nakon samo jednog okidaja prstom na aparatu.

Ja često maštam o tome da se neko meni toliko divi, mojim rečima i muzici. To je moja želja. To je ono što meni treba. Makar samo kao još jedna svojevrsna potvrda da je ono što radim – dobro.

Naravno da se ništa nije desilo. Opet sam se zavezala u čvor. Čudno je da neko ko u principu vešto i prilično smelo barata rečima, ostane bez teksta. Oseti se praznoglavo, golo, uplašeno i malo. Nisam više mogla da čujem sebe kako predlažem da se malo provozamo po kraju, onda pređemo na zadnje sedište… I tako još ponešto. Utihnulo je sve. Ni najmanji odjek ni obris te scene nije ostao. Svetla su se pogasila, a ringišpil je stao. Uspela sam samo ovlaš da ga poljubim u obraz sa sve rukom na kvaci i užurbanim disanjem.

Dok sam koračala baricama nazad ka ulazu kuće, među slepoočnicama je počelo da mi seva. Ne vredi tamburati po mislima kada prilika prođe.

***

Danas sam mu čestitala rođendan. Napisala sam mu da se ne bedači što pada kiša, jer je na moj padao sneg.

Da mu se desi, ne ono što on želi da mu se ostvari, već ono što mu je stvarno potrebno.

Da je lepo želeti i da je to super dok si mali, ali kako odrastaš, počneš da shvataš da je sve manje ljudi koji će ti pomoći pri tom ostvarivanju, ili da su neke želje jednostavno nemoguće. Ali, i neka su.

Da ako treba da putuje, onda neka putuje. Ako treba da se skrašava, da počne da juri majstore, vršlja po Architecture & Design i da se ženi. A ako treba da se iživi, da nađe simpatiju i da se zaljubi. Ma da nađe pet simpatija i da se zaljubi u svaku pomalo.

Da sadi, gaji, neguje, čupa, gradi, ruši, crta, slika, cepa – šta god mu je potrebno. Da uživa u svemu što radi i što je najvažnije, da nikome ne da svoju idilu.

Da moju podršku, ako mu nešto znači, uvek ima. Da zna dobro šta mislim o njemu. Da je poseban i da ga zbog toga mnogo volim.

Send

I ne vredi  čekati. Kao svaki put do sad, aktivira se neko “sa lagera”. Neka nesrećna rezerva kojoj smo mi ta pusta želja.

Svako od nas će uvek čeznuti za nečim i nekim koga nema i ne može imati. Opet, taj neko smo mi nekom drugom. Valjda je to normalno i valjda se sa tim živi. Samo da to što pre prihvatimo. Ja prva. Inače ću lepo da poludim.

Autorka: Sara Savčić

Fotografija: rebellesociety.com