19 okt Daša Gajić: “Moje srce ne poznaje negativne emocije”

Daša Gajić je fotografkinja, autorka bloga Street Style Banja Luka by Daša Gajić, kao i istoimene knjige. Nedavno je pokrenula kampanju “Riječi (ne) bole” u kojoj putem street style fotografije ukazuje na probleme verbalnog nasilja. Daša je neko ko čvrsto drži aparat u rukama, promoviše kulturu i način življenja u Banja Luci, a uz to ne zaboravlja na društvenu odgovornost i mogućnost da reči mogu da zabole.

Kako si uplovila u svet pričanja priče uz pomoć objektiva?

Odrasla sam u umetničkom okruženju i imala sam priliku da se od ranog detinjstva upoznam sa lepotama fotografije.  Prvi fotografski aparat sam dobila u osnovnoj školi i od tada traje moja foto bajka. Iako sam  tokom srednjoškolskih i fakultetskih dana bila usmerena na oblasti koje nemaju dodirnih tačaka sa umetnošću, fotografija je uvek bila i ostala veoma važan deo mog života.

Kažu da “slika govori više od hiljadu reči”. Otkrij nam svoje omiljene reči.

Mama. Ljubav. Sreća. Prijateljstvo. Umetnost. Hrabrost. Istina. Dobrota.

Kako raste jedna fotografija?

Sa puno ljubavi, uz dobro svetlo, sa puno truda i rada  i najvažnije  uz divne modele koji inspirišu.

Nedavno si održala promociju knjige “Street style Banja Luka by Dasha Gajic”. Šta se nalazi između korica?

Fotografije osoba koje sam fotografisala na ulicama Banjaluke u periodu od 2012. do 2014. godine, moja street style priča od samog početka do danas, testimonijali osoba koje sam fotografisala…Knjiga je nastala kao rezultat dvogodišnjeg intenzivnog rada na blogu. Ujedno to je prva knjiga u BiH i regionu posvećena street style fotografiji.

Tvoj blog, fotografija, knjiga i kampanja “Love is lauder” su bili inspiracija za pokretanje kampanje “Riječi (ne) bole”. Ispričaj nam nešto više o tome.

U septembru 2015. godine svega nekoliko dana prije trećeg rođendana mog street style bloga nastala je ideja o kampanji “Riječi (ne) bole?!“, u kojoj će se putem street style fotografija ukazati na problem verbalnog nasilja. Svedoci smo da se u BiH i regionu često govori o fizičkom nasilju, ali se nažalost veoma retko govori o verbalnom nasilju, koje možda ostavlja i dublje tragove, nego nasilje počinjeno nad telom. Veliki broj mladih svakodnevno doživljava bullying ili neki drugi vid maltretiranja u školi ili van nje. Mnogi od njih o tome ne govore, jer  u našem društvu  dominira mišljenje da je uvek kriva žrtva, a ne počinioc. Brojna inostrana istraživanja ukazuju na porazne brojke kada su u pitanju mlade osobe koje su zbog bullyinga i svakodnevnog verbalnog nasilja oboleli od depresije i/ili poremećaja u ishrani, a alarmantan broj ovih tužnih priča se završio samoubistvom žrtve.  “Riječi (ne) bole?!!“ je više od projekta ili kampanje. Želimo stvoriti zajednicu i platformu gdje će se otvoreno govoriti o problemima kao što su verbalno nasilje, govor mržnje i bullying.

Da li reči mogu da (ne) bole?

Svet bi bio lepše mesto kada bismo svi vodili više računa o tome šta i kako kažemo. Reči bole i ostavljaju traga.

Koliko se “režemo”, “silujemo” i “ubijamo” rečima, bez svesti o značaju anti-bullyinga?

Nasilje, različiti vidovi zlostavljanja i maltretiranja su u porastu, od školskih hodnika, igrališta pa do kancelarija. Puno je negativnih emocija koje se kanališu na pogrešan način. Tužno je da neke osobe imaju potrebu da ponižavaju, muče, vređaju i nanose bol drugim osobama bez ijednog razloga. Smatram da trebamo otvoreno govoriti o bullyingu i da je vreme da se promeni stav da je žrtva uvek kriva. Mislim da je sasvim jasno da ama baš niko ne želi da bude žrtva bullyinga. Razlika je jedino u tome što su neke osobe mentalno jače, a neke slabije, pa na drugačije načine odgovaraju na bullying.

Anti-bullying kampanje su više nego neophodne i svaka incijativa koja se bavi ovom problematikom je više nego dobrodošla.

Kako nastaje bully? Čime se hrani i kako prekinuti taj lanac ishrane?

Veliki broj studija ističe da je bully bio/la ili još uvek jeste žrtva nekog vida zlostavljanja. Verujem da ne možemo generalizovati i da je svaki slučaj zaseban. Pretpostavljam da veliki uticaj imaju porodične prilike u kojima je osoba rasla, okolina, karakter…Međutim nema opravdanja za nasilje i zlostavljanje. Nasilje rađa nasilje, mržnja rađa mržnju. To je začarani krug iz kojeg se teško izvući.  Bully se hrani tuđom patnjom, strahom i jedino se tada osjeća superiornim. Ne smemo dozvoliti da bully upravlja nama, da nas uplaši i da nas spreči da ostvarimo naše snove.

Pretpostavljam da je danas cyber-bullying u ekspanziji, ili se varam?

Cyber-bullying je u ekspanziji u izvesnoj meri zbog razvoja modernih tehnologija i pojave novih medija, jer je  lakše i brže širiti govor mržnje i negativnu energiju iz sopstvene dnevne sobe krijući se iza lažnog profila na društvenim mrežama ili anonimnih komentara na portalima.

Kampanja “Riječi (ne) bole” je naišla na odličan odziv i podršku javnosti. Kakvi su tvoji dalji planovi?

Veoma me raduje da su ljudi širom regiona prepoznali iskrenu emociju i pozitivnu energiju koja je utkana u ovu incijativu. Postoji mnogo planova i ideja i nadam se da ćemo ih uspeti uspešno realizovati u narednom periodu. Ali idemo polako, korak po korak..

Ko su ambasadori i amasadorke kampanje?

Divne, hrabre, talentovane i inspirativne osobe koje su bez imalo zadrške i sa punim poverenjem uložile svoja srca u ovu incijativu. Neizmjerno sam im zahvalna i srećna što imamo priliku da sarađujemo i pokažemo mladima da nisu sami i da  uvijek ima neko ko ih voli i na koga se mogu osloniti u teškim trenucima kroz koje prolaze.

Koliko mi možemo i šta možemo?

I pojedinačno i zajedno možemo mnogo. Svako treba da pođe od sebe i razmisli šta može da učini za druge. Rezultati se ne dešavaju preko noći i niko od nas nema čarobni štapić. Međutim, ako svojim angažmanom spasimo makar jednu osobu od bullyinga i svih negativnih posledica koje nosi sa sobom, učinili smo mnogo. Mislim da uvek trebamo odreagovati ukoliko vidimo da je neko žrtva verbalnog ili fizičkog nasilja.

Zašto si ti crna ovca?

Ja sam crna ovca jer moje srce ne poznaje negativne emocije.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: Daša Gajić i Aleksandar Čavić