11 nov Daniel Mateić(1986) Filmska i televizijska kamera

Ako vam kažem da je Studenjak star 65godina i da se u njemu svake godine bar na kratko useljavalo se i iseljavalo oko 5000  studenata i nestudenata, a u isto vreme je tu živelo  u svakom trenutku od 8000 do 12000 ljudi, a za vreme burnih ’90. neki kažu da se ta cifra popela i na 15000, onda možete izračunati da je kroz Studentski grad za 65 godina prošlo pola miliona ljudi.

Šta je to što te je navelo da baš ovu profesiju izdvojiš od ostalih?

Sve se u životu desi sa nekim razlogom, pa sam tako i ja, ne slučajno, izabrao baš ovu profesiju kojom se danas bavim. Naime, na pozorišne daske sam stao prvi put  kada sam imao 3godine. Moja baka je radila kao dramaturg u aleksinačkom Teatru ’91, a nakon toga kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci. Kasnije, kada sam malo porastao, uz pomoć njenih poznantstava sam uspevao da ulazim na filmske projekcije, da se “ušunjam” u bioskopsku salu i počnem da otkrivam čudesni svet pokretih slika.

Druga stvar koja je presudno uticala na mene da izaberem kinematografiju kao svoj životni poziv desila se sa mojih 10godina. Tada je moj deko iz ciste radoznalosti sebi kupio malu sony kameru sa kasetama od 8mm. Želeo je da zabeleži neke porodične trenutke. Ja sam se, kao svako dete, zainteresovao za tu malu spravicu koja može da reprodukuje sliku i zvuk. Polako sam počeo da pravim svoje prve amaterske snimke.

I tako je sve počelo, odlazak u bioskop i pozoriste postala mi je navika, dok sam na drugoj strani sa dekovom kamerom mogao sam da snimim šta god sam hteo. A onda sam sa 19. godina otkrio da na FDU u Beogradu postoji smer koji se bavi baš profesijom koju ja volim, tj. filmskom i televizijskom kamerom.

Objasni nam razliku u posmatranju sveta sa i bez kamere.

Pošto su se vremena od kada sam ja otkrio kameru do danas dosta promenila, da ne kažem da su se stvari u kinematografiji promenile za poslednjih 15godina više nego za prethodnih 100godina koliko film postoji, onda možemo i da shvatimo koliko je kamera postala svakodnevni deo naših života. Pogledajte današnje generacije, koje ne mogu da izadju iz kuće a da ne ponesu sa sobom smart mobilni telefon, ili tablet računar, da ne naprave najmanje jednu svoju fotografiju tokom dana i da istog trenutka to ne okače na društvene mreže. Iz toga možemo zaključiti da je kamera prestala da bude privilegije odabranih, već postala opšte drušvena stvar bez koje ne možemo da zamislimo današnji život. Postavlja se pitanje kuda sve to vodi, i šta ce biti naredni korak u komunikaciji ljudi na globalnom nivou?

Hoću samo da kažem, da je danas ređa pojava posmatrati svet bez oka kamere.

Treba se vratiti na neke primarne vrednosti gde nam misli neće biti okupirane HI-Tech tehnologijom. Da  pokušamo ponovo da razmisljamo svojom glavom i da vidimo svojim očima svet oko nas.

Pojedine reklame i spotove, u kojima je tvoj veliki doprinos, možemo svakodnevno gledati na televiziji. Navedi nam neke od njih.

Trudim se da se afirmisem u sferi proizvodnje reklama i muzičkih spotova. Do sada sam najčešće snimao kratke igrane i dokumentarne filmove. Ali u poslednje vreme počeo sam da pravim i neke komercijalne video materijale za velike kompanije telekomunikacija, trgovačke lance i farmaceutske kuće.

Kao posmatrač, usudila bih se da kažem da je tvoj posao jako naporan, jer svi znamo da snimanja ponekad zaista dugo traju. Opiši nam kako sve to izgleda iz tvoje perspektive.

Moj posao je sezonski, ne postoji radno vreme i najčešće se sklapaju dogovori za nedelju dana unapred, a neretko i od danas za sutra. Jako mi je tesko da planiram svoje vreme na neki duži period, jer zavisim od mnogo faktora na koje ne mogu da utičem. Često mi se dešava da danima nemam nikakvog posla i onda gledam da se usavršavam u profesionalnom pogledu, pratim nova tehnicka dostignuća, posećujem sve filmske i pozorisne festivale koji su aktuelni u Beogradu. Kada dođe snimanje, najvažnija je dobra priprema, kasnije se to odražava i na sam snimajući dan. Treba pre svega obići lokaciju na kojoj se snima, napraviti spisak rasvete koja je potrebna, sa režiserom napraviti tlocrte kako će akteri stojati i kretati se kroz kadar. Proveravaju se vremenski uslovi, putanja kretanja Sunca tokom dana, testira se kamera i optika sa kojom se radi i itd.

Snimajuci dan traje od jutra do sutra, traje dok se sve isplanirano ne zavrsi. Zbog ogranicenja budžeta najčešće se nešto što bi trebalo da traje dva i ili tri dana, strpa u jedan koji može da traje i po 20 snimajućih sati. Najčešći problem je što moram da stojim non-stop, da se trudim da mi ne popusti koncentracija, da uvek budem na visini zadatka, i da mogu da odreagujem kada primetim neke nepravilnosti na «setu».  Kada se radi više snimajućih dana, najteži je prvi dan, jer je potrebno određeno vreme da se ekipa upozna i da se postigne radna atmosfera, ali kada se snimanje nastavi narednih dana onda to postaje čista motorika, samo se prespava i nastavlja dalje proces proizvodnje kinematogarafskog dela 😀

Upoznaj nas sa jednim radnim danom glavnog kamermana Srpske naučne televizije.

Srpska naučna televizija, je prvi domaći kanal koji se isključivo bavi naukom i umetnošću u Srbiji. Zanimljiv projekat koji je pokrenuo Telekom Srbije, i koji će, nadam se, opstati. Televizija se emituje putem kablovske mreze IPTV Telekomovog paketa programa.

Ja sam tamo zaposlen kao glavni snimatelj i dizajner svetla. Mogu slobodno da kazem nisam neki ljubitelj rada na TV-u, ali teme kojim se ova televizija bavi su totalno drugačije i mnogo zanimljivije nego snimanje nekih rijaliti emisija ili beogradske hronike.

Sagovornici su nam najprestizniji stručnjaci i dok ih snimam mogu puno toga i da naučim.

Jedan radni dan na SNTV krece u 9h ujutru, obično jednom nedeljno snimamo emisiju o nekom našem poznatom naučniku ili doktorantu, umetniku ili postdiplomcu. Moj posao se svodi na snimanje na terenu, ali i na snimanje studijskih emisija sa gostovanjima profesora, doktora i umetnika.

Sa nekoliko svojih kolega pokrenuli smo rad ove televizije, i bukvalno počeli ni iz čega. Kada smo pravili scengrafiju za studio, sam bio aktivno uključen i zaduzen za kupovinu kamera i rasvetnih tela. Tih prvih nekoliko meseci pre početka emitovanja radili smo svaki dan, čak i  vikendom.

Oprobao si se i u emisijama putopisnog karaktera. Koliko je moguće snimkom preneti sve čari i posebnosti određenih zemalja?

Snimanje putopisnih emisija bih svrstao u posebnu kategoriju. To je, zaista, jedan božiji dar koji ti omogućava da putuješ, upoznaješ druge civilizacije, naučiš neke običaje i tradicije, uživaš u prelepim predelima, luksuznim hotelima, u nacionalnoj kuhinji, masažama i pored svega to zabeležiš na traku, za koju kasnije dobiješ i honorar. Divno!

Mogu da se pohvalim da sam obišao veći deo zemalja Evrope, ali mi je posebno drago što sam imao privilegiju da posetim neke države koje nisu svima dostupne, npr. Iran ili Egipat. Po površini najviše sam obišao i snimio Tursku. Prelepa zemlja, sa bogatim kulturno-istorijskim nasleđem.

Jako je tesko gledaocu sve preneti. Potrebno je neko vreme provesti u posmatranju i pravljenju plana šta i na koji način snimiti. Imati stručnog vodiča pored sebe koji ce vam skrenuti pažnju šta je bitno i na čemu se treba malo duže zadrzati.  Na kraju uvek ostaje žal za nečim što nije uhvaćeno na najbolji način ili je totalno promaklo iz tražila kamere. Ali, ipak, svakom snimatelju putopisi ostaju kao večna uspomena!

Sada nam, za sve studente, ispričaj nešto o novom projektu Studengrad. Po čemu će se on razlikovati od svih dosadašnjih?

Dugometrazni dokumentarni film Studengrad je moja životna priča. Naime, ja sam u Studentskom gradu stanovao 5 godina za vreme studiranja. Ideju da snimim dokumentarni film o najmlađem i najvećem studentskom naselju bivše Jugoslavije sam dobio kada sam prvi put pročitao roman Dragan Lakicevica Studengrad. Kasnije sam ideju razradio kroz romane Mome Kapora Foliranti i Spasoja Seića Dok ne stigne Tomas Man.

Zajedno sa cimerom koji je studirao dramaturgiju, napravio sam kratak sinopsis budućeg filma. Želeo sam da napravim jednu celovitu priču od osnivanja Studentskog grada do danas.   Da provučemo različite generacijske životne stilove koji su s godinama prolazili kroz ovaj grad. Ako vam kažem da je Studenjak star 65godina i da se u njemu svake godine bar na kratko useljavalo se i iseljavalo oko 5000  studenata i nestudenata, a u isto vreme je tu živelo  u svakom trenutku od 8000 do 12000 ljudi, a za vreme burnih ’90. neki kazu da se ta cifra popela i na 15000, onda možete izračunati da je kroz Studentski grad za 65 godina prošlo pola miliona ljudi. Grad koji ima pola miliona ljudi može da ispriča ne jednu, nego bezbroj interesantnih priča! Burna je istorija Studentskog grada, taj mladi svet je čeznuo za nekim promenama, za nekom revolucijom, i vlast se uvek plašila studenata, pogotovu kad su na malom prostoru u tako velikom broju. Bure je moralo negde da pukne, to se i dogodilo, što ja u filmu i opisujem. 54′ 68′ 91-92, 96′,  na žalost tih studentskih demonstracija u Studenjaku više nema. Kroz film želim da uputim snažnu poruku današnjim mladim generacijam, tj. da im ukazem na njihovu zatvorenost i asocijalnost. Da im skrenem pažnju da jedino kolektivnim duhom mogu da promene društvo u kom žive i da obezbede bolju sutrašnjicu. Kad film izađe, nadam se da ću bar delimično u tome i uspeti. Premijeru očekujem na proleće 2014.

Zašto se ponekad osećaš kao crna ovca?

Jako je teško u današnjim političkim i društvenim prilikam iskazati svoj stav, a da ne naiđe na negodovanje i sujetu okoline. Npr. početak snimanja Studengrada krenuo je  2010. i nadao sam se da ću za dve godine zavrsiti i snimanje i celu postprodukciju, međutim, nisam naišao na podršku uprave Studenjaka, zbog kritičke poruke koju ce film nositi. Nijedna zvanična državna institucija mi nije izašla u susret ili novčano pomogla reazlizaciju ovog projekta. Pisao sam molbe i slao i ministarstvu prosvete i kulture, opštini Novi Beograd, Studentskom centru. Sa nula dinara u budžetu uspeo sam da snimim film, i skupim arhivski materijal. Sad se nalazim u fazi montaže.