Danas ti nisam rekla da te volim

Danas ti nisam rekla da te volim. Pao je sumrak – odjednom, kao da je sumrak zvezda padalica – i nešto me je štrecnulo ispod levog rebra. Danas ti nisam rekla da te volim! Otkad se to može?!

Danas ti nisam rekla da te volim i srce je neposlušno poskočilo i reklo: sumrak može da padne još strmoglavije na vaše živote! Kako te nije sramota?!

Da si ustala odmah i da si mu rekla!

Ali ti si zaspao na kauču, samleven ponedeljkom i nekim brigama koje zapravo i nisu velike i bitne. A bile bi još manje, možda bih ih i obrisala samo da sam ti rekla da  te volim.

Danas ti nisam rekla da te volim. Razmišljala sam o drugim stvarima. O nekim rečima koje ću tek napisati, o nekoj bebećoj nesanici našeg mlađeg deteta i oslabljenom apetitu starijeg. Brinula sam o nekim računima i maštala o nekim letovanjima nekad, tamo daleko.

Dan je prošao i evo – još ti nisam rekla da  te volim.

A šta ako prođe život, ako nas negde poreže ili prekine, ako nas negde zaboli da više ne zaceli, šta ćemo onda? Tada kada jedino ono pravo i stvarno, najstvarničkije „volim te“, može da zalepi zlatom sve krhotine duše.

Eto vidiš, ponovo sam romantična i patetična, probudi se da ti kažem!

Jer svetovi mogu da stanu i nestanu, ali mi moramo nastaviti da postojimo. U nekom drugom sazvežđu ili ovde, baš ovde, dok te gledam preko ekrana i pišem: danas ti nisam rekla da te volim!

Nisam zaboravila. Stvarno nisam. Probudi se i evo, najstvarničkije na celom svetu: vo li m te.

Autorka: Srbijanka Stanković