Srećan ti praznik, mala. Želim ti da se uskoro zaljubiš do ušiju. Pa hvala ti. Molim te, dodaj nastavak „u nekog ko je svetlo“, dosta mi je više mrakova i tunela. Računaj da sam dodao, to su one želje koje se prećute, jer sve misliš, ako ih izgovoriš, sjebaćeš nešto. A znam, mada nisam sigurna da se nešto više od ovoga može sjebati. Srećan tebi praznik. Da se sudariš sa nekom divnoćom, kad ideš da baciš đubre, na primer. I da se manemo ajtievaca ove godine. I to što kažeš! Živeli!

Jesi li preživela dan? Hristina? Jesi li tu? Hristina? Ej, tu sam. Kako si? Ma, kako si ti, zašto mi se ne javljaš, zovem da vidim da li si se usudila da izađeš iz kreveta danas. Nego šta! Sad se tek vraćam u stan, znaš koji pakao od dana. Nisi mi rekla kako si. A pa dobro, upravo sam smazala neki zaljubljeni kapkejk i mogu ti reći da je ukusna ova ljubav. Kakav zaljubljeni kapkejk, šta to pričaš? Pa unutra je srce, objasnila mi je Nataša kako se pravi, znaš kako kul. Šta si ti radila danas? A pa, napravila sam bivšeg i udavila ga u bazenu. Mogu ti reći da je osećaj izvanredan. Šta to pričaš, kakvo davljenje i kako to misliš – napravila si ga? A pa, u Simsu, kad mi je već daleko, pa ne mogu u stvarnosti da delam. Znaš da su mi svi skorašnji bivši čestitali praznik? Ne znam prosto šta da mislim o tome. Da prekineš da misliš, to tebi treba. Jesi u pravu.

Jesi li prošla Knezom? Ako nisi – i nemoj, grad je pun nasmejanih parova, drže neke balone u obliku srca, love is in the air  i te fore i fazoni. Povraća mi se. Nemoj da si hejter, bre, ljudi se vole. Pa baš se danas vole, baš tako, potrefilo se? Vole se svakog dana, nego ti nisi srećan, pa ti to ide na nerve. Ma, pusti to. Kako si ti danas? Dobro sam, zaobilazim Knez i parove sa balonima, dok organizujem događaj na koji će, kontam, doći isti ti parovi. I upravo kačim balone! Jao, pakao. Ne pitaj. A nije ta ljubav sve na svetu, valjda, majku mu. Nije sve, al ogroman deo jeste. Meni makar. Pa i meni.

Upoznala sam pre neki dan jednu Jovanu. Igrale smo igricu, u kojoj pogađaš šta neznanac ispred tebe voli, misli i oseća, samo na osnovu toga što vidiš. Jovana misli da, da sam životinja, ja bih bila antilopa, jer Jovana misli da su antilope lepršave i skakuću kroz život. Da sam zemlja, bila bih Irska – Jovana nikada nije bila u Irskoj, ali joj deluje da bi mi se tamo svidelo. Jovana ne zna da sam baš juče u Knezu đuskala uz Ortodokse, čiju su pesmu izvodili ulični svirači, u zelenom. Ona pretpostavlja da se plašim mraka. Kažem joj da se ne plašim mraka – u bukvalnom smislu. Kaže da je najmanje i mislila na taj mrak. Kažem joj da je u pravu. Da to nije strah, već mi je više mučno, da budem nečije svetlo. Svetlo u mrklom mraku. To te istroši, pa ne možeš da skakućeš kroz život. To te baci na rešavanje tuđih rebusa i problema, to čini da više ne znaš, jesi li u mraku uključeno svetlo ili te je mrak isključio. Tada nisi dobro. I nisi dobar. Sebi.

A sve što jednoj antilopi treba je svetlo. Bez tunela.

I neće se smiriti dok ga ne pronađe.

P.S. Zna neko koliko košta karta do Irske?