06 mar Dalibor Ćulibrk: „Kada ugasiš strahove i nesigurnost, velike stvari u životu počnu da se dešavaju“

Dalibor Ćulibrk srlja perom kroz oluju. Rođen je 21. 5. 1987. u Beogradu. Živi u selu Ripanj sa svojom devojkom Marijom, mačkom, morskim prasetom i pet pasa. Sa dvadeset i kusur godina oformio je bend Sve Smo Ukrali, u kom svira gitaru, komponuje muziku i napiše poneki tekst. Pored muzike, Daliborova strast je pisanje. Do sada je objavio dve knjige. Daliborovo pisanje odlikuje pitak, životni stil, ali i muzika koja prati i prožima njegove redove. Kako neki od čitalaca kažu: „Dalibor ima svoj bluz; ako ga ne svira – onda ga piše.“

Ono što sigurno sve mlade neafirmisane autore interesuje jeste kako se prelazi taj put od kuckanja na tastaturi do držanja svog autorskog prvenca u rukama?
Ušao sam jednog dana kod bake u ostavu i tamo, pored turšije, šerpi, lonaca i šteka za crne dane pronašao jednu staru vagu. Uzeo je i na jedan tas stavio želju za uspehom i veru u sebe, a na drugu svoje strahove i nesigurnost. Ono što je prevagnulo pomoglo mi je da pronađem put kojim tekst iz kompjutera postaje knjiga. Mislim da su najveći neprijatelji mladih autora nesigurnost i neinformisanost. Sve informacije vezane za izdavanje knjige dostupne su na internetu.

Kako i sam kažeš u knjizi, ovo je vreme „ajfon-zombi“ populacije. Koliko u takvom vremenu ima prostora i pažnje za umetnost?
Jasno je u kakvom stanju je trenutno naša zemlja i koliki uticaj mediji imaju na oblikovanje sveukupne svesti. Veličaju se neke “vrednosti” koje kulturološki progres okreću u kontra smeru. Međutim drago mi je da vidim na društvenim mrežama sve te divne ljude koji šeruju citate, poeziju, kvalitetnu muziku, umetnička dela… Nešto što poseduje dušu neuništivo je i uvek će buditi pažnju kod kulturnog sveta.

U jednoj od svojih knjiga opisuješ Beograd za dvadesetak godina kao „Matrix grad“, grad bez duše. Kako zaista vidiš Beograd, Srbiju i stanje umetnosti u njoj kroz dvadeset godina? Kako i gde vidiš sebe?
Majka voli svoje dete i ne napušta ga kada se isprlja. Takav je i moj odnos prema zemlji u kojoj živim i radim. Opis Beograda iz knjige je samo upozorenje na ono što bi moglo da se dogodi ukoliko nešto ne promenimo.
Kada zažmurim, u Beogradu starijem za dvadeset godina vidim nasmejana lica i kreativne ljude koji se bore i ne dozvoljavaju da umetnost zamre, svesni da sa kulturom koja umire, umire i jedan narod.
Sebe vidim pored reke, sa gitarom u rukama, priljubljenog uz moju Maru. Pored nas prolazi grupa mladih ljudi, a jedan momak komentariše: “To je onaj pisac čije knjige su me nasmejale”. To je moj cilj. Za to vredi živeti.

Knjigu Prodavnica ploča pročitao je i nagradio pozitivnim komentarima Gradimir Stojković. Sigurno je jako motivišuće za jednog autora kada omiljeni pisac iz detinjstva pohvali njegov rad?
Kao što sam rekao – kada ugasiš strahove i nesigurnost, velike stvari u životu počnu da se dešavaju. Mislim da mi je to, vezano za Gradu, jedno od najvećih priznanja u životu. Bilo je nestvarno, ali zaista se dogodilo. Krenuo sam od nule, a doživeo takvu čast isključivo zbog svog zalaganja i truda, što me je naravno podstaklo da se trudim i usavršavam još više. Voleo bih da mogu to da ispričam malom Daliboru, kome je Hajduk iz Gradimirove knjige bio kao stariji brat.

Kog bi muzičkog izvođača, a kog pisca, danas izdvojio kao svoj uzor?
Svakako bih spomenuo Džonija Štuilića i gitaristu Ričija Blekmora… Međutim u mojoj sobi postoji komoda sa jednom velikom fiokom, koju sam nazvao Čorbina fioka. Ukoliko bi je otvorila, u njoj bi pronašla kasete, cedeove, postere, autograme, intervjue, karte sa koncerata, slike… koje sakupljam od svoje neke desete godine. Iako vremenom čovek sazreva, Bora Đorđević je neko ko je obeležio moje odrastanje, a to se ne zaboravlja.
Pisac koji je probudio u meni osećanja za koja nisam znao ni da postoje i “prevarantski” me naveo na to da se sa nekim likovima saživim kao da su stvarni je Džordž Martin. Maestro svog zanata.

Imaš svoj bend koji se zove Sve Smo Ukrali; šta je bila inspiracija za takvo ime benda? Gde sve ljudi mogu da vas čuju?
Vezano za ime ćeš morati da pitaš mog pevača Svetu koji je verovatno u tom trenutku bio ucirkan. Šalim se. Šta znam, pamtljivo je, drugačije…
Nastupali smo u skoro svim beogradskim rok klubovima, a poslednjih nekoliko nastupa imali smo u klubu Vrtoglavica. Osmog marta ponovo tamo sviramo. Uskoro ćemo objaviti tri numere i trebalo bi nakon toga da se pojavimo na nekim ozbiljnim manifestacijama.

Da li se među vašim numerama nalazi neki potencijalni hit?
Ima tu zaista interesantnih pesama, ali postoji jedna koja najviše privlači pažnju, a zove se “Drogiraš se Milorade”. Radi se o momku koji sa juga Srbije odlazi u veliki grad kako bi pronašao svoju sreću. U toku je miks i mastering u studiju, pa će šira publika moći uskoro i da je čuje.

Kako vidiš stanje rok scene u Srbiji i da li se neafirmisanim bendovima pruža dovoljno mogućnosti da dođu do svojih pet minuta slave?
Koliko je kriva država, toliko su krivi i mladi bendovi. Žao mi je što tako govorim, ali jednostavno nema energije i kreativnosti koju su bendovi nekada posedovali. Šta se desilo stvarno ne umem da objasnim. Jedan Bare, čovek koji ima pedeset godina, izbaci pesmu “Teške boje” i oduva, razbije, razvali… Mladi to danas, nažalost, ne uspevaju iako je mnogo lakše izdati album i promovisati svoj rad u javnosti.

Da li u planu imaš neku novu knjigu?
Evo, po prvi put ću javno, za portal Blacksheep, izneti neke detalje vezane za knjigu koju trenutno pišem. Upustio sam se u temu koja je meni lično interesantna, ali koja izlazi iz okvira stila koji je meni blizak. Tako da čitaoci mogu da očekuju nešto drugačije od onoga što su navikli da pročitaju u mojim knjigama. Bilo je neophodno da izađem iz zone komfora, što se pisanja tiče, zbog kompleksnosti tematike koja obuhvata drevnu civilizaciju sa kakvom svet nije upoznat u potpunosti i koja se povezuje sa Drugim svetskim ratom. A tu je i ljubav jednog ruskog maršala prema svojoj porodici i otadžbini. Već nekoliko godina istražujem, informišem se i pišem polagano. Ova knjiga će biti, verujem, nešto najbolje što sam do sada napisao i potrudiću se da iz štamparije izađe do kraja godine.

Ti si crna ovca zato što…?
Prija mi samoća. Ne volim isprazne razgovore. Nisam prepreden. Odbijam da igram igre. Ne volim ljude kojima moram da objašnjavam sebe. Gnušam se šablona. Najviše se u životu oslanjam na sebe i kada pružim ne očekujem da mi se bilo šta uzvrati. Više volim da se povučem, nego da se borim za nešto što nije vredno mojih živaca. Emotivan sam. Volim pitome ljude dobre duše bez obzira na boju kože, koje su nacionalnosti i kakav je njihov društveni položaj.

Razgovarala: Biljana Bajinović
Fotografije: Marija Prvulović