21 jun Da pustiš sebe napolje

– Dobro jutro. – promrmljam narogušenim roditeljima sat vremena pre podneva, skupljajući parčiće svoje svesti u pokušaj budnog stanja. Kad već pomislim da su pred razvodom zbog žestine tona kojim govore, shvatim da gledaju u kutiju zla. U neke male ljude i velike vođe. Besni su i na male ljude i na velike vođe. Ja sam besna na njih, jer se od jutra truju stvarima zbog kojih besne.

Otvaram frižider, hvatam se za lubenicu, i bežeći od zvuka demagogije koji ispunjava dnevni boravak, vraćam se u svoju sobu, da gledam u jednu drugu kutiju, i da ja budem ja.

– Baš smo strava. – kaže on.

– Strava smo. – potvrdim i ja.

Spustim roletne, pustim nove Peperse i zavalim se u svoju fotelju. Znaš, ovi novi Pepersi… nisu oni ono što su bili. Jebiga, nisam ni ja. Ono, nismo loši. Štaviše, dobri smo u tim nekim svojim novim verzijama. Ne znam jesmo li najbolji što smo mogli ispasti, a s druge strane, ne znam ni jesmo li uopšte mogli biti bolji s obzirom na okolnosti.

To odrastanje i sazrevanje i sve… Čudna je to stvar. Sa trinaest sam bila ubeđena da sam zrelija od sve dece mojih godina. Da više znam, da bolje razumem svet, da bolje poznajem sebe, da bolje čitam ljude. Sada, sa dvadeset tri (da ne kažem dvadeset četiri, jer su mi rekli da nemam dvadeset četiri dok ih zvanično ne napunim), ne osećam se ni preterano zrelo ni preterano bistro. Ne znam koliko razumem svet, ne znam koliko dobro čitam ljude. Ne znam koliko dobro znam sebe samu. Srećom, ima ko će i da me navodi da odgovaram na ovo pitanje.

– Izvoli – kaže dok mi pruža kartonsku kutijicu ofarbanu u crveno, čvrsto zalepljenu sa svih strana.

– A ovo je – šta tačno? – zbunjujem se dok je preuzimam i slušam zveckanje koje dopire iz nje, što me pomalo nervira jer ne vidim način da je otvorim.

– To ti je writer’s block. Kapiraš? Piščeva kocka! Materijalizovana kreativna blokada! Sad možeš da je se rešiš kad god poželiš. – kezi se, likujući nad svojim izumom.

– A šta je u njoj? – pitam, dok je prevrćem po rukama.

– Pa da bi znala, moraćeš da je otvoriš.

– Ali kako? – mrštim se, tražeći način.

– Očigledno ćeš morati da je razvališ. Na tebi je da odlučiš je l’ ti više stalo do kutije, ili do njene sadržine. – mudro odgovara i nisam sigurna da li me kutija više oduševljava ili frustrira.

I eto, danima je već posmatram, vrtim između prstiju, slušam zveckanje, i svesna sam da nije stvar ni u kutiji, ni u njenoj sadržini. Stvar je u Pepersima. I u meni. Pepersi od pre trinaest godina bi prašili. Trinaestogodišnja Milica bi razbucala kutiju ne bi li saznala šta je unutra. Ovi, novi, stariji Pepersi, omekšali su. Ova, nova, starija Milica, nije sigurna da želi da je uništi, jer, šta ako…

Šta ako je unutra ne sačeka ništa?

Šta ako je, s druge strane, unutra sačeka sve?

Šta ako je ne sačeka ništa?

I i dalje sedim tako. Jedem svoju lubenicu, slušam svoje Peperse, tražim svoju sebe, i pitam se je l’ moguće da je toliko teško uraditi jednu tako običnu stvar. Otvoriti kartonsku kutiju koja nema stranu predviđenu za otvaranje. Iako je ishod vrlo očigledan.

Verovatno u njoj nećeš naći ništa.

Verovatno ćeš u njoj naći samo sebe, jer zveckanje iz kutije – to si ti.

Pitanje je samo umeš li da pustiš sebe napolje, a da ne pokvariš sve.

Autorka: Milica Stanisavljević

Kutija: Filip Žarković