28 jul Da (ne) okrenemo na igru malo, mhm?

Što bi rekao lemur sa interneta – I don’t know man. Sometimes, I don’t want to move it move it.

Znam, lemure, o čemu pričaš. I, čini mi se, nisam jedina.

…I tako ti ja sednem da napišem nešto. Kad sam već tu, rekoh. Došlo mi.

Ali hajde sada malo drugačije – obratim se centru za pretvaranje apstraktnog u čitljivo. Ne poteži uvek neka refleksivno-filozofska pitanja i mozgolomke. Ajd’ nešto adekvatno. (Piih, sve sam, ali adekvatna…  – javlja se mens sana). . .

Sine mi naslov: Lagani letnji tekst. Gde ćeš adekvatnije od ovoga. Mogućnosti su nebrojane. Možeš pišeš o čemu god. Možeš trendove da pratiš – p(l)itka nagvaždanja su najčitanija, da ti kažem (Pa poznata da budeš. Kad već nemaš neku Grumpy-like mačku da te na internetu proslavi i učini bogatom – da ne moraš više da se bakćeš problemima trećeg sveta . Ko se još zadovoljan životom opterećuje soc-tematikom? (retoričko pitanje)).

Al’ hoćeš! Kako napisah naslov, skrećem levo, pa Sarkastičnom, pravac do trga Ironije. Pala razrada naslova. Au, pa meni nema pomoći. Ideja se sama već rodila, i postavila temelje. Kao: napišem besmislicu – ulepšam je patetikom, čisto da srca dirnem, ali onako transparentno glupkasto da bude – može neki ljubić… neka pričica sa srećnim krajem obavezno. Pa suze, pa ovo ono, a onda na kraju zamolim čitaoce da mi učine plezir da se, ako su uživali u tekstu, lupe po glavi prvim dostupnim predmetom, npr. tastaturom. Mr. Burns i ja – mrtva trka.

Oštećen mi centar za humor. A tek onaj za adekvatnost. O centru za “move it move it” i slične mehanizme skretanja pažnje, da ne pričam. Pod hitno na neki servis. Da se spasi, što se spasiti može.

Odlučim da odložim pisanje. Na neko vreme. Ostade mi naslov bez teksta. Kažem sebi – bolje ostavi. Pa za koji dan, nedelju, ako se centri sami od sebe regenerišu, piši.

To se nije desilo (regeneracija). A ja opet ovde, ha! I like(need) to move it move it…

Izgleda se sve svodi na: Run, Forrest, run….somewhere!

 i

Move it, move it lemure… zbog zato!

Svi smo mi grampikets, misterbrnsi, lemuri, i forestigampi. I mrdamo, mrdamo… sa ili bez razloga.

Kad smo već kod razloga – odzvanja mi u glavi ovih dana: No reason to stay is a good reason to go. I opet mislim (znam) da nisam jedina. (lokalna boljka)

(globalna bolest)

 Isto tako mi odzvanja:

Šta rade, za ime zdravog razuma?

Čega se igraju ti bolesni umovi?

Ko je njih delegirao za ugrožavanje i oduzimanje života nevinih ljudi…?

U grotesku smo se pretvorili – sami. Ćutimo. Ej, ćuti se…

Vanzemaljci, slećite, pokoravajte! – mi za bolje i nismo.

 Autorka: Zvončica

Fotografije: favim.com