23 avg Da ne budeš smoreni suncokret

Juče sam spakovala stvari i krenula na istok. Među suncokrete, jezera i vetrenjače.

Suncokreti su bili smoreni, jezera mirna, a vetrenjače previše bele za moj ukus. Suncokretima je falilo malo sunca, jezeru malo talasa, vetrenjačama malo Don Kihota.

Meni, sa druge strane, nije falilo ništa.

Imala sam jednu torbu, jedan osmeh koji se nije skidao sa lica, i jedan zagrljaj koji nije mogao da se odmrsi. I više ništa mi nije ni trebalo.

Znaš, smor je što znam neke ljude koji su slepi za to malo. Koji provode čitav život jureći za većim. Za sobicom, za stanom, za većim stanom, za dupleksom.

Znam ljude koji provedu čitav život umirući. Od ljubomore, od gneva, od frustracije, od želje da žive tuđi život, od nemanja pojma kako da žive svoj.  Znam ljude koje ne razumem.

Znaš šta je lepo? Lepo je što je i pored takvih, nekim ljudima i dalje potrebno samo malo da budu srećni.

Znaš šta je još lepše? To što sam se i ja našla među njima.

Znaš šta je najlepše? Što u jednom trenutku shvatiš da je to malo zapravo ogromno.

Da je to malo zapravo beskraj.

Parče neba, parče zagrljaja, i parče bele čokolade, na primer.

Da je to čitav jedan univerzum, koji te tera da budeš sve bolji.

Koji te tera da se daješ, na svakom koraku, što više možeš.

Koji te tera da se iskeziš suncu.

Da ne budeš smoreni suncokret.

Da živiš!

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: weheartit.com