16 mar Da izmišljam.

Jedan Ivan mi je pre par dana poklonio knjigu. Knjigu čiji naslov i jedan pasus još uvek odzvanjaju u meni.

Naslov: Nadalje ćeš samo stariti

Pasus: Maziš me polako po kosi, onako kako se maze deca, kažeš mi da će sve biti u redu, da će sve biti u redu, da more polako nadolazi, da smo svi dobri.

Odzvanjaju.

9:15h. Kreću da mi stižu poruke na telefonu.

– Šta radiš?

– Mislim.

– O čemu misliš?

– Ma, neka knjiga.

– To nije dobro. Čovek koji misli baš i nije srećan.

– Taj norveški pisac kaže da ćeš nadalje samo stariti i da je to u redu.

– Da se maneš tih depresivnih knjiga! I da prestaneš da pišeš o sebi.  Počni lepo kao sav normalan svet da izmišljaš život. Manje ćeš ljudi provocirati svojim rečima!

9:25 h. Ostavila sam telefon pored kreveta. Gledam u plafon. Možda je u pravu. Pokušaću da izmišljam.

Zaputila sam se u jednu zemlju iza sedam mora, gora, planina, reka i jezera. Ušla sam u svoj svemirski modulator i za tili čas sam stigla. Taman na megdan između troglave aždaje i siromašnog mladića. Mladić je uspeo da pobedi troglavu aždaju. Nagrada je bila careva kći. Oženio je i za tili čas su dobili petoro dece. Nisu puno mislili i u njihovom carstvu niko nije spoznao depresiju. Deci nisu čitali norveške pisce i živeli su srećno do kraja života.

10:05 h. Izvinjavam se. Ne umem da izmišljam bajke. Nisam maštovita. Ležim u krevetu i završavam čitanje knjige. Nebooki je pored mene. Lagano se budi. Osmehuje se.

Kaže: „Volim te.“

I to mu dođe najkraća ljubavna priča.

Ona koja tera depresiju, Norvešku i potrebu za izmišljanjem.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: favim.com