18 nov Čuvar ruševina

Svoje putovanje kroz svet zaboravljenih, napuštenih građevina, Kristijan Rihter počinje u rodnoj Nemačkoj, sa istočne strane Berlinskog zida. U svojim intervjuima govori da je njihovu magiju otkrio kada se kao mladić vratio na mesta iz džepova detinjstva i zaljubio se u tišinu i dostojanstvenost tih vremeplova. Od tada, Kristijan putuje, beleži, krade groteskni šarm uspavanih lepotica širom sveta da bi nam fotografijom ispričao njihove godine samoće.

On svoje predmete oživljava, vraća im stabilnost i gracioznost, raskoš i gordost i što je najbitnije, čuva njihovu privatnost svojih muza. Kako bi zaštitio razne objekte čije je ostatke zabeležio, nikada ne objavljuje lokaciju snimanja. Za sada govori o dva kontinenta na kojima je najviše radio, Evropa i Azija. Ovaj avanturista je lovac na retke zveri koje preti da istrebi vreme. U borbi sa vremenom i prirodom, trudi se da uhvati tu neprolaznu lepotu i potvrđuje da ljudska potreba za njom nikad ne prolazi. Rihter se bavi fotografijom od 2007. godine i od tada je u potrazi za blagom do kog je često teško doći jer se dešava da su zgrade na nepristupačnim mestima, u privatnom vlasništvu, pod zaštitom grada ili je, jednostavno, suviše rizično raditi unutar ruina.

Pretežno se bavi enterijerom, obnavlja svečani duh salona i šapat hodnika. Zalazi u spavaće sobe otkrivajući čaršave. Pali svetla na pozornicama, gasi cigaretu u radnoj sobi i popunjava redove u starim katoličkim crkvama. Vrtoglave fotografije oronulih stepeništa su manifest Rihterove estetike. Na njima se poigrava sa svetlošću, teksturama u prepoznatljivom spiralnom obliku. Kroz fotografiju istražuje procese propadanja,neumolivost vremena pred grdosijama koje se stapaju s pejzažem, baš kao što sve teži da se stopi sa prirodom. Prikazuje nov oblik lepote,ogoljen,  nenašminkan i vidljiv samo za one koji strpljivo traže. Da je manje više govori jednostavna oprema i Kristijanov zadivljujući rad. Koristi Canon 5D mark 16-35mm f/2.8 L i tripod, za koji kaže da mu najviše olakšava rad. Uz minimalnu upotrebu Lightroom-a i Photoshop-a pravi čaroliju. Za sebe kaže da je samouk iako je pohađao umetničku školu Folkswangschule jer fotografija kakvom se on bavi traži oko nomada i smelost putnika. Istorija arhitekturne fotografije počinje u 19. veku kada Vilijem Henri Foks Talbot beleži velelepna zdanja svog vremena u punom sjaju a danas imamo jednog Nemca koji im vraća sjaj izgubljenih godina. U svetu u kom je vredno pažnje samo novo,skupo i do sada neviđeno,fotografije ovog zaljubljenika postavljaju novi estetski poredak i podižu svest o načinu na koji se čovečanstvo odnosi prema nečemu što je već sada istorija.

Đurđina Blagojević

Izvor: Portal Mladi