10 jun ČUDNOVATO SEĆANJE GOSPODINA PETROVIĆA

Pre svega i veoma glasno treba istaći jednu činjenicu – gospodin Petrović nije patio od halucinacija. Nije počinjao da ludi, nije imao nikakvo psihičko ili fizičko oboljenje, niti je ikada mesečario ili sanjario. Gospodin Petrović je bio čovek koji je čvrsto stajao na zemlji, znao je kada je budan, a kada spava, šta oseća i o čemu razmišlja. Možda svega toga nije ni bio svestan, nije bio neki filozof tvrdog realizma, njegov stil života je bio takav da je još kao tinejdžer postao sada-i-ovde osoba.

Petar Petrović je vodio jednostavan i za njega ispunjujući život. Još u mladosti je naučio da navike čine čoveka, a pridržavanje istih gradi ličnost. Bio je uporan, ali ne i ambiciozan. O svemu je učio koliko je smatrao da je dovoljno i dalje nije gurao. Samozadovoljnost je bila reč njegovog života. Toga se pridržavao uvek, sem u ljubavnom životu – nije bežao od devojaka, ali ih je voleo kada bi mu dopustile. Pomalo naivan i veoma stidljiv, prilazio je devojkama kod kojih je unapred znao da će imati uspeha, ako bi mu neko to ranije javio. Zavisio je od svojih drugova, malih špijuna, mada to u svom neznanju nije cenio u dovoljnoj meri. Tako je posle tek nekoliko poludosadnih i poluburnih veza našao ženu, skućio se i napravio decu.

Imao je posao, malu kancelariju i redovnu platu. Do posla je išao preko kikindskog trga, po njemu najlepšeg dela Kikinde. Išao je polako, sitnim korakom, svakog dana posmatrajući druge fasade, proučavajući neko drugo drvo, leti uživajući u čarima devojaka, zimi u belini grada. Kancelarija je bila skučena, ali samo njegova. Kompjuter sporiji od današnjih telefona, ali ga je još uvek slušao. Najvažnije, nije morao da se bavi klijentima lično. Nije da je mrzeo ljude, bio je dobrica u duši i to bi drugi brzo primetili i još brže iskoristili. Vremenom, počeo je da izbegava kontakte i situacije u kojima bi bio u potčinjenom položaju. Držao se svojih prijatelja i porodice, a za ostale je imao lepu reč i blago klimanje glavom u prolazu. Njegova nesigurnost u komunikaciji i odnosima je došla iz drugačijeg izvora – nije bio dobar u diskusijama – pa bi i najobičniji prodavac uspeo da mu proda štap i mamce, a gospodin Petrović bi se tek po dolasku kući setio da ne peca.

Žena, deca, sitne, ali bitne navike i kućni rituali. Siguran posao, bez stresa, ali i bez mogućnosti napredovanja. Nekoliko bezobraznih i avanturističkih sećanja da ga ugreju kada mu je hladno ili nasmeju kada je tužan. I to bi bilo to. Neko bi rekao da je to dosadan život. Petar bi ga nazvao samo životom, bez ikakvog prideva. Bio je zadovoljan ujutru kad ustane i siguran uveče kada bi zadremao ispred ekrana televizora. Bio je običan i dobar čovek, koji će umreti dva puta, jednom fizički i drugi put kada ga zaborave. Nažalost, istorija ne pravi od vrednih, poštenih i svakodnevnih ljudi besmrtne likove o kojima se uči u školama.

Jedno vreme voleo je svoje ime, viđao ga je po plakatima u pošti, kao primer popunjavanja uplatnica i slično, ali kada mu je jedan prijatelj skenuo pažnju da je ime Petar Petrović toliko obično i korišćeno da bi trebao da traži nadoknadu od banaka i sličnih, više nije bio toliko ponosan. Jedino što je imao izuzetno, sveprisutno ime, bilo je izuzetno usled svoje uobičajenosti. Od tog trenutka je držao glavu pognutu kada je čekao u redu za plaćanje dadžbina – uvek je čekao, čak i kada bi se našao u kraćem redu, naleteo bi na pauzu. Tada bi oborenog pogleda posmatrao svoj neprivlačan, debeljuškasti stomak i pitao se da li uopšte postoji smisao izvan ovog reda u pošti. Ako bi se i desilo nešto čudesno da li je on toliko standardizovan i oblikovan po udžbeniku da bi i to propustio?

Dan je bio sasvim običan. Doručkovao je, poljubio ženu i decu i otišao na posao. Prošetao se trgom. Odradio svojih osam sati. Vratio se kući. Ručao sa svojim najdražima. Žena je htela da poseti svoju majku. Slagao je da ga boli glava i da će malo da odrema, kako bi uveče mogli da se prošetaju. Žena i deca su se spremili i otišli, a on se pružio preko kauča i besciljno vrteo bezbrojne kanale. Trepnuo je i sve je bilo nekako zamagljeno, tupo i razmazano. Zatvorio je oči i protrljao ih. Otvorio je samo da bi video svet oko sebe potpuno iskrivljen i distorziran. Stisnuo je kapke jače, tupkajući se po očima. Na trenutak se uplašio da nije iznenada oslepeo. A onda je otvorio oči.

Nalazio se u nekoj staklenoj uspravljenoj komori, koja je ujedno bila i građevina. Nije mogao da se pomeri. Osećao je tup i sveprožimajući bol. Oko njegove komore milili su mravi, sićušni i jedva vidljivi. Ali ponašali su se nekako čudno, pa je pogledao bolje. To nisu bili mravi, to su bili ljudi. U čudnim skafanderima, izgledalo mu je kao da se besciljno kreću i sa vremena na vreme proveravaju neke minijaturne mašine i ekrane. Podigao je glavu. Ispred njega tama. Pokušao je da fokusira neke crne oblike u daljini i kao po naređenju ili njegovoj želji, pogled mu se izbistrio. Video je noću kao po danu. Kroz čelične zidove ove čudne građevine. Video je gradove pod kupolom, šume i pustinje. U jednom, video je sve. I sve je bilo tako maleno. Ponovo je pogledao ljude i tada je shvatio da je njegovo pomeranje glave izazvalo paniku među tim nespretnim stvorenja. Naslutio je povike i poželeo da ih čuje. I čuo je, ne samo ljude u građevini, čuo je svaku reč, misao i želju svih bića na planeti. Ali jezik nije razumeo, bio je nekako iskvaren i ne njegov. Čim je to pomislio, sve ih je razumeo. Gadio se koliko su iskvarili taj divni jezik koji im je u antička vremena lično on poklonio. Čuo je sumanute povike – budan je, budan je – vikali su. Kao da su vrištali njemu direktno u mozak. Mora ih utišati. Pokušao je da pomeri šaku, ali nije uspeo. Pogledao ju je. Masivna ruka bila je prekrivena organskim oklopom. Dlan mu je bio poput zvezde iz koje su izbijali mnogobrojni kraci. Kao zvezda zmijuljica koju su mi doneli iz Grčke, pomislio je gospodin Petrović. Glas mu je bio nepoznat i stran, nije znao ko je Petrović i šta je Grčka. Samo je želeo da oslobodi ruku. Udario je kopitama, pokušavao da istrgne nogu. Ljudi su užurbano radili oko svojih silnih mašina. Sa svakim trenutkom znao je sve više. Znao je sve o svakom biću ponaosob i istovremeno. Razumeo je odnose, jezike, uzroke i posledice. Počinjao je da kontroliše svaku silu. I onda je shvatio. Ko je, šta je i šta radi ovde zarobljen. Sada je bio u potpunoj kontroli. Svaki atom koji je postojao u univerzumu je bio njemu na raspolaganju. Ali pre nego što je formulisao misao koja bi bila zapovest celokupnoj prirodi, sklopio je sve svoje oči na obema glavama.

Gospodin Petrović je otrčao u kupatilo i povraćao. Znao je da je sve to bilo stvarno, stvarnije od njegovog života. Osetio je kako principi vremena i prostora klize niz njegove prste, kako se razumevanje svekolikog kosmosa rasipa. Sećanje zarobljenog Celestijala. On je srce postojanja, on je um stvaranja i ruka razaranja…on je Petar Petrović. Umio se i seo. Razmišljao je o svemu što je… video, doživeo, zamislio, nije znao kako to da nazove. Svakom sekundom sećanje je izgledalo sve udaljenije i nerealnije. Nije imao jaku maštu, ali možda se skupilo vremenom, pomislio je. Kada se vratila, žena je primetila čudno ponašanje, ali joj nije rekao ništa. Sutradan, prisećao se nekih delova, kao kada ti neko prepričava davni događaj kojem si prisustvovao, ali si ga zaboravio. Sve u naznakama i fleševima. Dan kasnije, sve je prepisao dnevnom dremanju. Još jedan dan kasnije, pričao je ženi kako je imao najluđi san u životu, ali kako ne može da se seti pojedinosti. Bilo je nešto u svemiru i letelice i neko pucanje ili neki hram i nešto, neka voda. Ona je prevrnula očima i on je ućutao. Više ga nikom nije prepričao, niti ga je zapisao. I poslednji fragmenti nestali su kroz nekoliko nedelja.

Gospodin Petar Petrović je nastavio sa svojom rutinom i nikada nije primetio da se Kikinda ne menja, da je svaka nedelja potpuno identična, da se dani slivaju u godine. Gospodin Petrović kupio je ženi i sebi grobno mesto i izabrao kovčeg i samo na trenutak poželeo da pita da li u ponudi imaju i stakleni, a onda je oterao stranu misao i nastavio da uživa u svojoj permanentno identičnoj besmrtnosti.

Marija Vlajkov

(Priča „Čudnovato sećanje gospodina Petrovića“ posebno je pohvaljena na konkursu „Priče o telu„.)