02 feb Čudesna sudbina gospođe A.

L’accident de la Gare Montparnasse,

16 h, 22. X 1895.

Le Petit Journal

Gusta, lepljiva para pokreće točkove oronule lokomotive uoči devetog časa tragičnog utorka. Parna lokomotiva pouzdanog prevoznika L’Ouest napušta peron u priobalnom gradiću na samom obodu Francuske, snažno krčeći svoj put do doma devet muza Monparnasa, duboko u utrobi prestonice. Kompoziciju sačinjavaju lokomotiva, tri teretna i šest putničkih vagona na čijim prozorima počiva više od stotinu bledunjavih lica.

Istovremeno, kilometrima udaljena, Marie-Augustine Aiguillard napušta hladnu postelju i od božanstva zahteva promenu, suočena sa zasićenjem i nezadovoljstvom koje život postavlja pred nju. Žena trgovca, majka, podbula kreacija životnih okolnosti, gospođa Aiguillard bila je oličenje ljudske protozoe, čestica koja tragično bledi i iščezava na siromašnom hranilištu.

Nije podnosila utorak, njegovi suglasnici bili su kiseli, ostavljali su opor ukus na jeziku koji je oticao i zaustavljao protok vazduha ka ždrelu.

Lokomotiva Chemins de fer de l’Ouest ubrzava i dostiže nepropisnu brzinu na ulasku u Monparnas, oglašava se teško, poput trudnice koja bespomoćno izdiše na madracu. Crno telo okupano čađavom prašinom probija se kroz guste nakupine dima.

Gospođa Aiguillard posmatra utrnulu lepotu Place de Rennes, nepomičnu idilu koja se skriva duboko u maglovitom i tmurnom predvečerju, na mestu gde zažarena zvezda posustaje i kreće se ka suprotnoj hemisferi. Negde u daljini naslućuje siktavu ariju lokomotive, a potom lice vernog supružnika koji je doziva nonšalantnim pokretom. Uzvraća pozdrav, a njene suve usne miluju obraz ispunjen tvrdim čekinjama koje je nagone da ustukne i uputi prezriv pogled.

Lokomotiva pouzdanog prevoznika krade kilometre po času ne bi li nadoknadila nedopustivo kašnjenje, silazi sa šina i prelazi trideset metara širok peron uz varničenje veličanstvenih razmera i boja. Zver okupana bledožutim vatrometom dotiče zid stanice koji popušta, predaje se i lenjo otkriva sanjivu lepotu Place de Rennes.

Gospođa Aiguillard iznova mašta, prepušta se ezoteriji i gradi bolji život za sebe, život koji su obećavali, koji očekuje, zaslužuje. Posmatra snažna leđa vernog supružnika, osluškuje njegovo disanje, uravnoteženo i hrapavo, a ono se nečujno iskrada iz njenih ušiju i ostavlja je u samrtnoj tišini. Lokomotiva izranja iz kamenog zida stanice i pronalazi njen pogled ispunjen nezadovoljstvom i životnim zasićenjem.

Marie-Augustine Aiguillard podiže glavu i uočava slinavu njušku lokomotive, vazdušni prostor, slabašnih deset metara slobodnog pada deli dragu gospođu od stravične zveri. Gospodin supružnik, prodavac dnevne štampe, okreće snažna leđa, uspeva da formira jednu suzu i podiže kapke u zaprepašćenju. Ukočeno je posmatrao siluetu svoje žene koju natkriljuje besna mašinerija, dopustivši da treperavi ples njegovih glasnih žica stvori bolni krik koji napada njene ušne školjke i postaje nezadrživa istina.

Srebrna kosa spušta se u siromašnim uvojcima do sićušnih ramena koja nose drhtavu glavu ispunjenu uspomenama, pogled oslikan čežnjom osmehnuo se metalnoj lepotici koja se obrušavala iz stanične utrobe. Bilo je brzo, bezbolno, sadistički precizno.

Poslednje o čemu je gospođa razmišljala bilo je kako joj nedostaje vazduha, njena pluća bila su žedna, nozdrve škrte, jezik krupan. Da li je u pitanju utorak i njegovi kiseli suglasnici ili opčinjenost sopstvenom sudbinom?

Dobila je promenu i bila je zaista, napokon, živa.

Autor: Marko Galić

Fotografija:  www.alamy.com