13 nov Čudakinja o muškarcu pitomih očiju

Ona veruje u slučajnosti. U trenutke. U dodir. U zagrljaj.

Kada se izbori za svoje vreme, za momente sa samom sobom, vidi samo obrise lika jednog muškarca. Pokušava da jasno vidi njegov lik, ali…

Vidi samo njegove pitome oči, nazire samo njihov sjaj.

 Onda se nasmeši i pomisli: ‘’Trenuci su sve što imamo.’’

Da li ga je  umislila?!

Gotovo ništa o njemu ne zna. Nekada je sumnja začikava, izaziva i šapuće joj da je, i to što veruje da zna, daleko od stvarnosti. Ne spominje njegovo ime. Možda i nije njegovo, možda ga je sebi darovao da nju zavara.

Onda je obuzmu sulude misli o tome kako je najveća čudakinja koju je sreo, kojoj je pružio ruku, koju je dodirnuo. Nagađa kako, kada ga nešto podseti na nju, odmahne glavom i kaže sebi: ‘’Ne, ona ne može biti zaista takva, ne u ovom vremenu, u ovom ludilu naše mladosti.’’

A ona jeste zaista takva, devojka zelenih očiju, devojka u oblacima, …

Gotovo ništa o njoj ne zna sem onih uobičajnih sitnica koje  devojka otkrije muškarcu kog je  tek upoznala. A opet, bolje je poznaje od svih drugih. O njoj zna ono što drugi ne znaju.

Njene su oči bile tako blizu njegovih, pitomih, nestvarno lepih.

Da li je u njima nešto pročitao?

Onda joj opet iskrsnu te njegove oči, pitome, a divlje, sjajne, nemirne, nasmejane. Jasno ih vidi, samo njih, svaki put kad pokuša da vrati u sećanje njegov lik. Ne vidi njegove usne, ne vidi njegove ruke, ali oseća njegovu blizinu,  ne vidi njegov osmeh, samo ga čuje.

Taj muškarac pitomih očiju divna je slučajnost u životu jedne čudakinje.

Autorka: Ivana Cekić

Fotografije: favim.com