05 mar Crveno

Kontrast je ono što daje jačinu. Njen osmeh, radostan i srećan poput dečijeg, obasjavao je silinom nepobedivosti. Okružena mrakom i sumornim tvorevinama maglovitih hodnika ljudskog mozga, blještala je kao retka orhideja iznikla iz pukotine kamena koju škorpije koriste kao sklonište. Moraš nakupiti skupinu sopstvenih demona, čitaoče, koji ti senku prate u stopu nedozvoljavajući predah, da bi mogao da shvatiš vedrinu tog osmeha i svu njegovu snagu.

Tišina mi grudi pritiska. Zapravo, svi oni zvukovi koji se u takvoj tišini pojave, pritiskaju i guše. Neprijatna i nervozna tišina. Sopstveni udah čujem, a sat nemilosrdno otkucava, jedući vreme halapljivo i nepristojno. Mehanizam mu je napravljen tako da svaki otkucaj sekundare para noć podsećajući da vreme curi. Bilo bi  divno kada bi termostat frižidera još malo zadržao kompresor u tišini.

Evo već par godina lutam kao ronin. Krećem se neprekidno uspevajući da pobegnem sećanjima…za sad. Ponekad stanem da odahnem pa me sustignu na tren. Tada nastane veliki konflikt između nas. Potučemo se i podignemo prašinu, sa dosta boli i dosta žuči, a ja gužvu iskoristim pa im opet zbrišem. Ta je potera za sada uspešna, po moju malenkost, valjda zato što je zemlja okrugla. Nekada sam pisao. Međutim, videh toliko i osetih svet, pa mi se čini da je sve već napisano mnogo puta. Ista se priča vekovima kotrlja, a naratori je čopaju kao hijene lešinu bivola, bežeći sa komadićima trulog mesa. I to što sam pisao je bolelo toliko da sam jedva reči na papir stavljao, kao da bljujem dušu… toliko da nisam mogao opet čitati napisano. Čitao sam Andrića i Selina, slušao Balaševića i gledao Dilana. Sve je već bilo napisano, ispričano i ispevano. Sve je već bilo proživljeno. Pretakali smo sve te reči uživajući u blagodetima kusura. Svet je pozornica. Sve je demagogija i obmana. Onaj koji bolje glumi određenu ulogu taj pobeđuje u večitom nadmetanju, ali postoji taj iskreni neiskvareni osećaj koji je jedini istinit.

Zaspao sam mirnim snom deteta, tu na rubu tamnih odaja i hodnika koje ljudsko licemerje prezire. Ona je dotrčala radosnim korakom nasmejane devojčice, dok je mrak uzimao kratki predah, samo da me sanjivog nahrani kockicom čokolade. Osmehnuo sam se gledajući je kako očarava snagom i nastavio da spavam ušuškan u neverovatan mir. Taj trenutak je imao moć urezivanja u misli, uspevajući da nadjača čitavu vojsku ostvarenih fantazija, vrtloga strasti i naslade. Taj trenutak, čitaoče, utišava demone.

Autor: Vladimir Perić

Fotografija: weheartit.com