29 feb Crvena sveska

Često je sa sobom nosio jednu crvenu svesku. I uvek kada bi je nosio, bila je sakrivena od tuđih pogleda u unutrašnjem, levom džepu kožne jakne. Niko nije znao za njeno postojanje, a kamoli za njen sadržaj. Bar, do skoro.

Imali smo jedan ritual zajedničkog ispijanja jutarnje kafe pre svih obaveza. Danas smo se sreli u istom kafiću u koji odlazimo poslednjih nekoliko godina, ali sada sam ga prvi put video da nešto piše. Ja sam uvek kasnio, a on me je uvek čekao sa dve kafe i zapaljenom cigarom, samo ovaj put sam primetio i jednu crvenu svesku sa koricama od pliša. Bio je duboko zaokupljen onim što radi, tako da nije ni primetio kada sam došao do našeg stola i poželeo dobro jutro. Pošto nije bilo odgovora upitao sam ga kroz smeh:

 – Je li, kakav ti je to dnevnik? Ja sam mislio da to samo moja sestričina piše.

– Jao, izvini, završavao sam nešto što nije moglo da čeka.

– A šta to?

Počeo je da se smeška, ali mi je na postavljeno pitanje odgovorio pitanjem:

 – Veruješ li ti u ovaj život? Ovako je uobičajeno započinjao naš razgovor. Od ranog jutra vodili smo temeljne rasprave o svim mogućim pitanjima za koje ne postoji konkretan odgovor: o postojanju religija, svemira, etici, prirodi čoveka, ljubavi, duhovima, vampirima i ne najmanje važnom, tajnom receptu maminog ajvara. Tako da sam spremno odgovorio:

– Da, verujem. A i verujem da se kafa pije dok je vruća.

– Ali koja je poenta života ako je on veran samo smrti?

– Pa, upravo zato što svi završavamo isto, smrt i ne treba shvatiti previše ozbiljno. Osim ako ne želiš da postaneš vampir, to definitivno menja stvari.

– Jako duhovito.

Ipak se nasmejao, ali se na ovo pitanje nije više vraćao, već je nastavio ozbiljnijim tonom:

 – A šta je sa Bogom? Veruješ li da postoji?

– Nisam neki vernik, ali da, verujem.

– Čak i kada je Njegov odgovor na tvoje molitve „ne“ ?

– Mislim da je ovde pravo pitanje da li On veruje u nas. Kao što rekoh, nisam neki vernik.

– Onda ispada da smo mi jedno nesavršeno delo Savršenoga.

– Ispada tako. Mada mene više zanima od čega je to On nastao i zašto je uopšte nas stvarao?

– Za to prvo ne znam, ali za drugo mislim da nije hteo da bude sam…

Samoća je bila tema  koje smo se često doticali u poslednje vreme. Verovao sam da se oseća usamljenim, tako da sam pokušavao da ga oraspoložim na razne načine i sva ova pitanja bila su njegov način traženja pomoći. Nikad nisam bio načisto sa njim, nikad nisam znao tačno šta misli ili oseća, uvek je bio tajnovit i zatvoren. Još iz detinjstva ga se sećam kao ćutljivog dečaka nemirne kose, ali plavih, bistrih očiju koje su odavale bogatstvo njegovog duha. I uvek je pisao. To je bio njegov beg od svakodnevnice, ali i donosio mu je lepe ocene kod vrlo stroge nastavnice spskog jezika koja je svojim izgledom ličila na bivšeg SS-ovca i uterivala strah u kosti. Ali zato je bila večita inspiracija za naše igre rata. Da, igra je tako divna reč. Šteta što je on jako mlad shvatio ironiju života i pravo značenje rata koji ima veze samo sa igrom sile sa nedužnim životima. Tada i reči gube svaku smisao i značenje. Ali ne za njega. On se još više povukao u sebe, ali je još više i pisao. Zidovi su bili podignuti za sve, osim za parče papira i deku i baku koji su bili najsvetlija tačka njegovog detinjstva. Njihovu smrt nikad nije preboleo. To su bili očevi roditelji, mama je svoje izgubila još kao dete. Upravo od tog trenutka on živi sa stalnim strahom. Strahom da će ostati sam. Imao je prijatelje oko sebe i mene, kao najboljeg, roditelje i širu rodbinu i svi smo ga obožavali. Ali nikada nije bio zadovoljan. Nikada nije hteo da se skrasi. Radio je posao koji nije voleo. Bio je vezan za ovaj život jednom svilenom niti. Mogao je sve, ali nije hteo. Čekao je da pobedi strah.

Sledeće slike koje se sećam jeste da je bio lep sunčan dan i da smo sedeli na klupi i posmatrali reku. Divio joj se iz daljine i upoređivao brzinu njenog toka sa vremenom. Često smo znali da siđemo skroz blizu reke kada je nivo vode bio nizak i pravili žabice, kao nekad, kad smo bili deca. Tu, pored reke, uvek je znao da donosi važne odluke. Smatrao je da talasi reke pokreću njegove misli i obratno. Ovde se vreme za njega zaistavljalo. Bio je potpuno izolovan od svega. Tog dana mi je i ispričao svoj san:

 – Sanjao sam čudan san sinoć.

– Zašto čudan?

– Sanjao sam dedu. Razgovarali smo malo.

– Nije te valjda zvao da pođeš sa njim. Molim te, sledeći put kada ga budeš sanjao, kloni se svetla jer to znači smrt. Tako bar kažu ljudi.

– Spomenuo je i tebe.

– Šta mene?! Ja sam još mlad da večno počivam.

Počeo je da se smeje. Shvatio sam da me zavitlava.

– Šalim se, bre. Mada ti jeste poručio da se kloniš piva, raste ti pivski stomak.

– To liči na njega. Verovatno je imao i neki savet za tebe.

– Meni je rekao da se ženim već jednom i da budem slobodan.

– Šta da budeš?

– Da budem slobodan.

– Mislim da se pojam ženidbe kosi sa pojmom slobode.

 Nasmejao se od srca svojim gromkim glasom. Jedino ste kroz smeh mogli dopreti do njega i očekivati da bude iskren.

– Jesi šašav, odgovorio je. Tvoj život je jedna divna priča. Imaš ženu i decu koja te vole. Ideš smehom kroz ovaj sumorni svet. Drago mi je da i ja imam neku sporednu ulogu u toj priči. Ako ikad odlučim da napišem roman, ti ćeš biti glavni junak.

– Zašto ne napišeš priču o sebi? Tvoj život je mnogo zanimljiviji, prošao si sve i svašta. Osetio šta su pravi i bol i radost. Imaš pravi recept za uspešnu knjigu.

– Ne, prijatelju moj, nema više priča. Odlučio sam da živim.

Potapšao me je po ramenu, nasmejao se mojoj zbunjenosti i krenuo nazad uz obalu.

 Kao što rekoh, znam ga skoro čitav život, ali nikad nisam uspeo da ga upoznam do kraja. Mada, ko zna da li se osoba uopšte i može razumeti u potpunosti. E, pa, moj prijatelj je uvek znao kako da me iznenadi i da uradi potpuno drugačije od očekivanog. Samo ovaj put je prevazišao i samog sebe. Nestao je bez traga i glasa.

Posle ovog razgovora, malo je reći da je postao čudan, čak i za njega. Prestali smo da izlazimo na kafu, nismo uopšte šetali, a kada bi razgovarali telefonom, uvek je morao negde da žuri i izvlačio se raznim izgovorima. U početku sam se ljutio, posle sam bio zabrinut. Bojao sam se da nije zapao u kandže droge  ili kockarske dugove ili uopšte da je u nekoj nevolji. Znao sam da nije tako nepromišljen, pa sam razmišljao da nije možda ljut na mene, ali mi ništa nije padalo na pamet. Uporno sam ga zvao telefonom, tražio da se nađemo, što jednom i jesmo i izgledao je kao i obično i kleo se da nema nikakvih problema i da nije ljut, samo obavlja neke poslove koje je dugo odlagao, pa nema baš puno vremena.

Malo sam se smirio iako mu nisam baš poverovao, ali ja, optimista kao i uvek, želeo sam da verujem. Optimizam je brzo iščileo i prerastao u očaj kada je skroz prestao da se javlja. Zvao sam mu roditelje, ali ni oni se nisu čuli sa njim u poslednje vreme i već su počeli da se brinu. Otišao sam do njegovog stana, nije bilo nikoga. Našao sam ključ ispod otirača i ušao unutra. Video sam da je sve bilo na svom mestu. Nije bilo nikakvog znaka provale ili krađe. Malo je bilo reći da sam bio jako maštovit po pitanju toga šta mu se moglo desiti. Odmah sam nazvao i sve poznanike, rodbinu, kolege sa posla i ništa. U dogovoru sa njegovom roditeljima, odlučili smo da pozovemo policiju koliko sutra ukoliko ne dobijemo nikakve informacije o njemu. Otišao sam kući, seo pored telefona i čekao ni sam ne znam šta. U tom trenutku začulo se zvono na vratima. Pošto sam bio sam, krenuo sam da otvorim gegajući se od umora. Na vratima je bio poštar sa jednim paketom. Pogledao sam paket ravnodušno i već krenuo da ga bacim negde gde će sakupljati prašinu, kada sam prepoznao rukopis. Njegov rukopis. Utroba mi se prevrnula, tračak nade se pojavio i počeo sam da kidam papir. Unutra sam zatekao crvenu svesku sa plišanim koricama. Znam da je svima dugovao objašnjenje, ali zar nije bilo lakše da se lično pojavi i sve lepo objasni, nego da ispisuje celu svesku. Međutim , sveska nije bila objašnjenje za njegov odlazak. Ona je bila objašnjenje za njegov život.

I šta sam drugo mogao, nego počeo da je čitam i nisam prešao mnogo pasusa i rečenica, a suze su mi već lile niz lice i padale na njegove, sad osušene, tragove od suza. Uvodio me je u svoj svet misli i reči. Proživljavao sam iznova svaku njegovu zapisanu bol, svaki njegov trenutak sreće. Pisao je o svojim najnižim i najvišim osećanjima, o svojim zapažanjima, maštanjima, snovima i željama, o svim ljudima koji  su deo njegovog žovota. Tada sam tek shvatao koliko sam ga malo poznavao, tek tada sam shvatao tananost njegove duše i koliko niko od nas nije bio vredan ni njegove obične misli. Đubre jedno pesničko, pomislio sam.

Pisao je o nama. Bili smo likovi njegovog života, a on je bog svih likova koje stvara da ne bude sam. Ti likovi su bili savršene replike nas nesavršenih. Video je u nama ono najlepše i vredno divljenja, iako smo mi bili sasvim obični. Neke teme su se češće pojavljivale, njima je poklanjao najviše pažnje i stalno im se vraćao.

Pisao je o božurima, krvavim božurima koji su rasli u njegovom rodnom gradu. Kod opisivanja grada bila je zalepljena jedna fotografija dela ispod koje je napisao: Impresija Nedežde Petrović moga grada iz 1903. godine. Primetio sam užarenu ekspresiju boja koje su bile veran prikaz njegovih osećanja. A naravno, tu su bile i priče o baki i deki. Između tih stranica našao sam ispresovan cvet božura, ali i jednu staru novčanicu. Čudna kombinacija, pomislio sam, a onda sam pročitao priču u kojoj sam i sam delom učestvovao. Sećam se da su to bile teške godine, vladala je kriza, a nas dvojica smo bili kod njegovih bake i deke. Bili smo mladići, iako se tada moralo ranije odrasti, osećaj detinjstva je još uvek lebdeo u vazduhu. Bilo je vreme da se krene kući, škola je počinjala. Ja sam se pozdravio sa njima i krenuo da se oprostim od još nekih drugara. Kad  je ostao sam, baka mu je prišla sa osmehom i suzama u očima i onako spretno mu stavila novčanicu u ruku.

– Uzmi, sine, da kupiš sebi čokoladu.

– Ali…bako, pa ovo je previše, ja ne mogu…

– Šta ne možeš, neću ni da čujem! Treba tebi sine, zla neka vremena….

– Eh, bako, danas svima treba…

– Uzmi, sine, nemoj da ljutiš babu. Nije to ništa, baba bi ti dala još više, ali nema, zato ću ti poslati i jabuka. Takve, vala, u gradu nemaju. Sve će baba da da svom unuku!

Ništa više nije rekao, samo ju je zagrlio i rekao jedno tiho:

– Volim te, bako!

– Voli baka svoje dete zlatno! – reče ona pomalo smeteno, ali sa osmehom koji pretvara sve hladne zime u proleća.

I bila su zla vremena i novac je trebao. Ali on nikad nije potrošio tu novčanicu.

Uspeo sam da pročitam ceo njegov život za nekoliko sati. Bio sam izmožden od silne navale osećanja, suza i smeha. Bio sam zarobljen u kovitlacu vremena, između jave i sna. Na kraju sam našao poruku sa mojim imenom na njoj. Pisalo je:

Ove reči su moja deca. Ostavljam ih tebi na čuvanje. Ti si im kumovao. Njih sad ostavljam iza sebe. Bile su stalno sa mnom, tu, kod levog džepa, jer sam se bojao, bojao života, bojao samoće. One su te koje su me podsećale da život ipak ima nekog smisla i posle svega. Dovoljno sam čekao. Znam da ćeš jednog dana razumeti i oprostiti mi. Reci svima da ih volim i nemojte me tražiti. Lakše mi je bilo ovako, jer onda nikad ne bih smogao snage da odem. Otišao sam da budem možda pisac, možda pekar, možda skitnica i prosjak. Dajem otkaz starom životu.

Otišao sam da budem slobodan, ali zauvek tvoj prijatelj!

 Ne znam tačno šta sam osećao u tom trenutku, ali znam šta sam uradio. Obrisao sam suze i počeo da pišem.

Autorka: Andrijana Dujović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Crvena sveska“ izdvojena je na konkursu „Promena“).