04 dec Crno i belo

Novembar 2015.

Danas je jedna mala devojčica sedela na klupi i plakala jer je njen najbolji drug premešten u drugu školu. Sunce u Beogradu je obasjavalo ovaj klasičan novembarski dan. Kažem mala devojčica, jer postoje i velike. Ova velika devojčica je sela na klupu pored male i podelila sa njom kroasan od čokolade. Gledale su u bež fasadu zgrade u parkiću. Pričale su čitavih četrdeset minuta, potom su jele,  i na kraju su se smejale. Mala je rekla da je tog dečaka upoznala u vrtiću i da je znala ,,da je on taj”  kad joj je rekao da je glupa. Velika se nasmejala jer je to baš to značilo – da je on taj. Mala je pričala da je onda ona njemu odgovorila da je ružan i razrušila mu je kulu od lego kockica. Klasika. Velika se zamislila. Pogledala je u prozor sa belim rešetkama na prvom spratu.

Septembar 2001. godine. Vrtić ,,Sunce”.

Anja je došla u zelenoj haljinici i imala je zelene starke. Mama joj je rekla da bude dobra i da voli drugu decu. Anja je frknula i rekla ,,Naravno, mama.” Kao za svaku malu nevaljalicu, vrtić je samo bio početak njene zabave. Odmah, čim je ušla u prostoriju spazila ga je. Imao je svetle bermude i crnu majicu. Nosio je starke. Sedeo je za malenim stolom i gledao pravo u nju. Imao je najlepše braon oči koje je ona videla sa velikim i gustim trepavicama i plavu kosu, čak i plavkaste obrve.
Anja nije bila od onih sramežljivih devojčica. Sela je do njega i zabacila svoju dugu crnu kosu. Mirisala je na Džonson kupku i na grožđanu mast od trešanja. Sedela je uspravno i gledala pravo, ali je sela tačno tako da Mihajlo, koji je inače sedeo zadubljen u stoličicu pored,  mogao da vidi njen maleni prćast nos i njen predivan profil. Mihajlo se zvao. To će saznati koji trenutak kasnije.

Vaspitačica je zvanično otvorila sezonu nove generacije dece te godine. Počela je da proziva decu da ustanu do nje i predstave se. Prvi je bio Mihajlo koji je trebalo da se predstavi.

,,Ja sam Mihajlo Aleksić. Imam stariju sestru koja je drugi razred. Volim da gledam Nindža Kornjače i sviram bubnjeve. Kad porastem želeo bih da budem pilot.”, rekao je dečak svetle puti i kestenjastih očiju zbog kojih Anja neće moći da zaspi te večeri. I ne samo te.

,,Hvala Mihajlo. To je divno što sviraš. Moći ćeš nam ponekad ovde svirati.”, nasmejala se Nina, vaspitačica.

Anja ga je gledala pravo u oči dok je pričao. I on u nju. Kad se vratio do nje, osetila je da miriše na mentol i na sebe. ,,Ljudi su najlepši kad mirišu na sebe.”, pomislila je tad i mislila je to do dana današnjeg, četrnaest godina kasnije. Okrenula se ka njemu i pogledala ga je. Nije bila sigurna zašto se oseća tako kako se oseća, ali joj je bilo lepo. Lepše nego kad preskače lastiš ili igra između dve vatre.

,,Hoću da znam kako se zoveš pre nego što izađeš i svi u isto vreme saznaju.”, prekinu gledanje Mihajlo.

,,Zašto?” – bila je drska čak i tada.

,,U stvari ne moraš.”

,,Reci mi što.”, navaljivala je.

,,Ne znam, samo želim.”, deca su tako prokleto iskrena.

,,Anja.”,  reče Nina. ,,Hajde, ti si na redu. MIhajlo, slušaj i obrati pažnju.”,  ta vrlo nesmotreno izgovorena rečenica koja nije nikom osim njima dvoma nije značila, značila je da mora da je sluša. I ne zato što je to bilo rečeno, već je morao kao što je morao da diše. Tako je i tada mislio, a i godinama kasnije.

,,Eto ti.” , reče Anja i isplezi se. Sekund kasnije nije znala što se isplezila, ali nije imala vremena da razmišlja.

,,Ja sam Anja Kostić. Pre dve nedelje sam dobila brata. On je i dalje ružan i samo plače i nervira me. Nadam se da neće zauvek da ostane ružan i da ću moći da ga volim, a ne samo da plače. Ja mnogo volim da crtam. Nadam se da ću jednog dana biti kao moja mama. Ona je doktorka. Nadam se da ću biti dobra kao ona, ali ne želim da budem doktorka. Ne volim kad neko zavisi od mene.”, zastade. Znala je da je rekla previše. Vratila se na mesto.

,,Ti baš mnogo pričaš”, reče Mihajlo.

,,Ti si baš ružan. Imaš buljave oči.”, ne zna što je to rekla, ali eto. Slagala je. Bile su najlepše oči koje je videla.

,,Glupa si.”, odgovori Mihajlo. I on je slagao, mislio je da je mnogo pametnija od drugih devojčica. To je rekao je ga je nerviralo što misli da je ružan i da je buljav kad on misli da je ona predivna i da lepo miriše i da su njene plave oči veoma duboke i lepe. Hteo je da se gubi u njima. Nije znao zašto je to rekao. Želeo je da bude iskren. Ispravio je grešku kad su izašli napolje na sunce.

,,Mislim da lepo mirišeš i da imaš lepu dugu kosu.”, seo je do nje. Popeli su se na drvo i sakrli u krošnji kestena. Anja se zadovoljno nasmejala.

,,Ja ne mislim da si ružan. Imaš najlepše oči koje sam videla. Htela bih da čujem kako sviraš bubnjeve.”

Oh, kako je lako biti dete!

,,Ne znaš sigurno toliko da dobaciš.”, zadirkivao ju je Mihajlo. Bili su u parkiću u kraju. U tom parkiću je bila jedna zgrada u kojoj je stanovala neka baka koja je živela na visokom prvom spratu i imala je prozor sa belim rešetkama. Takmičili su se ko može da dobaci do prozora.

,,Jok ti znaš.”, branila se Anja.

,,Ok. Hajde da vidimo.”

,,Čekaj. Moramo nešto da dobijemo.”, ni tad nije bila glupa.

,,Ja ako pobedim, daćeš mi da te poljubim.”

,,Ako ja pobedim, mogu da dobijem tvoje palice.”

,,Nema šanse.”

,,Onda nemoj da izgubiš.”

,,To znači da želiš da me poljubiš.”

,,’Aj’ ćuti i gađaj.”

,,Ne možeš moje palice. ‘Ajde da se poljubimo i to je to. I onako i ti to želiš.”, vraćali su se kući. ,,To su mi jedine palice. Ako ti ih dam, neću imati sa čim da udaram. Onda ću biti tužan.”

,,Što nisi dobacio?”

,,Što me nisi pustila da pobedim?”

,,Baš si devojčica.”

,,Bio bih lepša devojčica od tebe.”

,,Možda, ali onda mi se ne bi sviđao.”

,,A ovako ti se sviđam?”

,,Može ovako: neću nikom reći da si izgubio od mene. Nećeš biti tužan. Okej?”

,,Ali ja sam svakako tužan. Ne mogu da te poljubim.”

,,Ti si budala.”

,,Jednog dana ćeš umirati za tim da te ja poljubim.”

Nikad više nisu pokušavali da ponove takmičenje.

Posle toga Anja i Mihajlo su bili najbolji drugovi. Sledeće godine, krenuli su u istu školu, isto odeljenje. Ista klupa. Uvek su bili Mihajlo i Anja. Anja i Mihajlo. Kao nerazdvojiva imenica. Kao makaze.

Jul 2014. Exit festival

Anja je igrala i gubila se u muzici. Krajičkom oka videla je Mihajla i Lanu kako se ljube. On ju je obgrlio rukama i ljubio tako strasno. Anja je gledala i zamišljala da nju tako ljubi. Kad bi samo mogla da ode i kaže  mu da ga želi i da želi da nju ljubi i da je voli i da je gleda tako.
Mihajlo je znao da ih Anja gleda. Što je više stiskao Lanu, sve više je hteo da je pusti i uzme Anju za ruku i odvede je i ljubi je dok im ne nestane daha.

Vraćali su se vozom, svako je gledao kroz prozor. Bili su puni kajanja. Pogledali su se ćutke i skrenuli pogled.

Jun 2010.

,,Ne mogu da verujem da nisi još ništa kupio za maturu!” – rekla je Anja dok je jela sladoled koji joj se topio pa je požurila da ga pojede.

,,Kupiću.”

,,Moramo da budemo najlepši.” – besnela je Anja.

,,Bićeš.” – odgovori nezainteresovano Mihajlo.

Dok je godinama kasnije gledala u slike sa mature, uvek je proučavala Mihajlov pogled. Stajali su u užasnoj garderobi, koja im je tada, naravno, delovala najlepše. Gledala je pravo u objektiv, dok je Mihajlo gledao u nju. Svi su im rekli da je najlepša slika mature.

Anja je upisala gimnaziju, Mihajlo Grafičku. To im nije smetalo da nastave da se druže. Kad god su upoznavali novo društvo, divili su im se što su sačuvali priijateljstvo. Ona je izrasla u lepu devojku duge crne kose i velikih plavih prodornih očiju. On je bio momak razbarušene kose i brade od par dana. Trepavice mu se nisu stanjile.

Decembar 2012.

,,Mislim da sam se zaljubio.” – reče Mihajlo dok su kupovali piće za Novu godinu.

,,Ne verujem ti.”

,,Ima najlepše oči.”

,,I Paja iz trojke ima predivnu kosu i miriše uh znaš kako, pa ne mislim da sam se zaljubila.”

,,Anja, ozbiljan sam.”

Bio je ozbiljan do aprila 2013.

,,Žao mi je.” – bila je iskrena Anja. Nije slagala, bilo joj je žao što pati.

Oktobar 2013.

,,Mislim da previše provodiš vreme sa Mihajlom.” – kazao je Luka Anji. Bili su zajedno pet meseci.

,,On je moj najbolji drug.”

,,Ne bih rekao da tu nema ničeg drugog.”

,,Okej.” , Anja nije mogla da bira. U stvari jeste.

,,Baš je govno. Daj, molim te, da mu jebem mater.”,  besneo je Mihajlo.

,,Ma daj. I onako sam to i znala.”, Anja nikad nije rekla Mihajlu da je izabrala njega umesto svog dečka. Bilo kog. Mislio je da je razlog što nije htela da spava sa njim.

,,Nemoj da te to muči. Naći ćeš već nekog. Evo, ako hoćeš, mogu ja…”

,,Fuj, Mihajlo!”, ona se pravila, on je bio iskren oko svog predloga.

Januar 2015.

,,Lana mi je mnogo bitna, pokušaj da me shvatiš.”, pravdao se. Zapravo, sebe je ubeđivao i pokušavao da je zaboravi.

,,Ne mogu da verujem.”, i nije mogla da veruje. Niko je nikad tako nije povredio.

Otišla je ponosno marširajući. Bilo joj je drago što ne ide za njom, pa nije mogao da vidi da je umirala i plakala.

Novembar 2015.

,,Misliš da treba da zna da sam zaljubljena u njega?”, pitala je mala devojčica veliku.

,,Ako mu sad ne kažeš, napravićeš veliku grešku.”

,,Kako znaš?”, deca su mnogo znatiželjna.

,,Slušaj. Sutra ćemo se naći ovde u podne. Ispričaćeš mi kako je prošlo. Okej?”, sad je ustala i bila je nestrpljiva.

,,Važi.”

Anja je otišla do kuće i uzela košarkašku loptu svog mlađeg brata. Do dana današnjeg, nije prestajao da je nervira, ali je bilo lep. Volela ga je.

Zvrrrrrrr.

Otvorio joj je. Bio je sam. Držala je loptu i ruci.

,,Ima jedan prozor sa rešetkama u parkiću.”

,,Je l’ se takmičimo?”

,,Sad imaš više palica, nećeš biti tužan.”

Mogla je da dobaci, naravno, ali ga je ovaj put pustila da pobedi.

 

Autorka: Dunja Petković