22 jan Crna ruža

U leto 1993. znali smo da se bližio kraj, ili bar neka vrste nepovratne promene. Sankcije i nema više Bonelijevih stripova na kioscima. Redovi za ulje, brašno i benzin. Prodavanje imovine. Dugovi. Građanski rat. Glad. Zatim se dogodilo. Devojka iz Ekonomske škole je skočila kroz prozor usred časa. Na mestu mrtva. Potom su u šumama našli dvoje ubijenih ljudi. Muškarca i ženu. Kažu da su im glave bile odsečene i umotane u najlon kese.

Odrasli smo u siromašnim zgradama, mahom se igrajući i gledajući horore. „Sveto mesto“, „Leptirica“, „Gospodari pakla“ i ostalo. Bili smo čudna družina, prokletnici u teškim vremenima.

„Sve je to sekta“, govorio je najstariji od nas. „Okupljaju se na grobljima i crtaju pentagrame, tuku klošare. Imaju činiju punu belih kockica, samo je jedna crna. Ko je izvuče, mora da se ubije. Crna ruža.“

Topla avgustovska noć. Munje paraju nebo ali ni naznaka od pljuska. Okupili smo se. Svako od nas je poneo nešto od ličnog oružja. Imao sam startni revolver, „flober“, a u cev sam trpao miks od baruta, piljevine i soli. Tu su bili i perorez i kraća, ručno tesana motka.

Slaviša Droga je poneo krst, svetu vodicu i kiselinu u flaši. Zaputili smo se ka groblju nedaleko od naših oronulih zgrada.

„Ako nas dohvati policija, pobacajte oružje. Utripovaće da smo mi krivci“, rekao je vođa.

Došli smo do starog pružnog prelaza. To je bila granica nakon koje ideš u nepoznato.

„Ko ne sme dalje, može da odustane“, rekao je vođa. Svi smo krenuli.

Nadomak stare kapele uočili smo dva crna automobila. Zamaskirali su tablice crnim najlon-kesama koje se koriste za izbacivanje smeća. Verovatno primopredaja droge, pomislio sam. Prikradali smo se dok nisu upalili farove. Ispalio sam par hitaca ali su nas pojurili.
Uhvatili smo maglu i pobegli kući. Roditeljima nismo pisnuli ni za živu glavu.

Drug nam je kasnije rekao da su dugo kružili oko našeg komšiluka. Nikada ih više nismo videli.

Manguparija, straobalnog leta 1993.

Autor: Marko Antić

Fotografija: tumblr.com