21 mar CRNA OVCA NEDELjE: ZIMBABVEANSKI ZAVOD ZA ZAŠTITU ZVEROVA

Zimbabveanski zavod za zaštitu zverova,  bend oformljen 2012. godine, po mnogo čemu je specifičan: počevši od imena benda, preko njegove postave, pa do kreativnog procesa i muzike koju stvaraju. Ako se pitate kako bi EKV, Videosex i drugi izvođači iz osamdesetih i ranih devedesetih zvučali danas, poslušajte ZZZZZ. Primetićete modernizovani i osveženi retro zvuk roka i novog talasa, inteligentne i duhovite tekstove i muziku koja ne prati reči, već ih dopunjava.

Zimbabveanski zavod za zaštitu zverova su Nikola Radosavljević (glas), Nikola Pješčić (gitara), Nemanja Todorović (ritam gitara), Jovica Stanković (bas) i Siniša Anđelković (bubanj). Razgovarala sam sa Nikolom Radosavljevićem, tekstopiscem i pevačem, koji mi je, u ime celog benda, ljubazno odgovorio na pitanja.

S obzirom da se bavite profesijama koje nemaju veze sa muzikom i da niste formalno muzički obrazovani, kako je došlo do toga da oformite bend?

Pa morali smo. Nema tu nekog pametnog odgovora. Ako hoćeš da jedeš, a nemaš šta, ili ćeš naći hranu ili ćeš da crkneš od gladi. Ja to tako vidim. Domaća muzika koju smo voleli da slušamo je izumrla, nema toga više. Suviše nadobudnosti, suviše nekakvog nadmenog stava, premalo iskrenosti, premalo naivnosti i proste, sirove lepote. I pošto očito niko drugi nije nešto želeo da oživi te stvari, mogli smo ili da ih sami stvorimo ili da se ne žalimo. A mi volimo da se žalimo.

Ne, stvarno, ideja je postojala toliko dugo da me je sramota. Počeli smo ja (Nikola R) i Veljko… To je bilo 2012. i počelo je tako što smo na moje tekstove smišljali neke proste melodije, on je drndao gitaru, pevali smo kao hor evnuha, i dalje ima po opskurnijim delovima interneta da se čuje to. Onda se Pjeki (Nikola P) pridružio, rekao da tu ima nečega i da bi on da pomogne. Njegova pomoć je bila takva da je on na sebe preuzeo sve i stvar je odjednom postala ozbiljnija i bolja nego što sam se nadao. On je od onih ljudi koji će da te tera da stvari odradiš osamsto puta, a na kraju da kaže da je prvi put bilo najbolje. I taj sumanuti perfekcionizam je zapravo doveo do toga da postanemo bend. Bend sa programiranim bubnjem, sa očajnim glasom snimljenim ispod ćebeta koje imitira gluvu sobu, ali manje-više stvarni bend. Dugo smo stvarali muziku u sobnim uslovima i to je meni čak bilo dovoljno, ali nekako, ako imaš bend, trebalo bi da sviraš, to tako ide. Prvo nam je prišao Jovica, naš ortak koji je specijalno za ovu priliku naučio da svira bas, zatim smo našli Sinišu, sjajnog bubnjara kakvog ne zaslužujemo, čiji dolazak je zaista pogurao stvari. Onda je još jedan drugar i, je li, uvaženi prestonički advokat Nemanja zamenio Veljka na drugoj gitari, jer Veljko više voli da gleda trke Formule 1 iz 1993. i navija da Sena ipak osvoji treću titulu, nego da svira gitaru. Time je nastao bend koji sačinjavaju ljudi koji su pre svega drugari. Tako da sad vežbamo i očekujemo da ćemo se uskoro usuditi čak i da nastupimo. Samo da smanjimo taj perfekcionizam, je li…

Ime benda je na prvu loptu teško pamtljivo, ali je istovremeno toliko neobično da privlači pažnju. Jedan portal je izneo pretpostavku da ste ime smislili naduvani igrajući PES, ali ste ih demantovali. Kako je, zapravo, bend dobio ime i šta ono znači?

Slabi smo sa duvanjem, korišćenje tih stvari je najčešće izgovor za pravljenje sranja, a nama izgovor nikad nije bio potreban. A ni PES nije naša stvar, znam da Pjeki voli da igra Sensible soccer iz 1992. Ozbiljno, niko ne zapamti ime iz prve, većina zapravo ne zapamti uopšte. Ali nama je bitno da nam lepo zvuči. Priča priču. Možeš da zamisliš neku priču kad čuješ to ime. Ja zamislim neku oronulu zgradu sa slomljenom tablom na kojoj piše „Zimbabveanski zavod za zaštitu zverova“. Zamislim i palme oko zgrade i da u njoj sede ljudi koji pokušavaju da spasu nešto što ne može da se spasi, jer imaju osećaj da im je to dužnost. Da spasu te jake i bespomoćne zveri, koje su tek bleda senka svoje nekadašnje moći. Pre neki mesec je u Zimbabveu ubijen lav Sesil, čula si. To je, naravno, puka koincidencija, ali ja zamišljam da neko sedi u tom zavodu i piše neki besmisleni izveštaj o smrti lava Sesila, ispod onog velikog ventilatora na plafonu. Zamišljam da smo i mi isto tako zapravo grupa ljudi koja pokušava da izvuče iz mrtvih nešto što je unapred osuđeno na propast. To mi zvuči kao dobro objašnjenje. Ali ključno je zapravo da priču o tom imenu svako može sam da ispriča, ako želi.

Inače, mene od detinjstva zovu Mali, a bubnjar je Siniša, pa smo nešto mislili da promenimo ime u Siniša, Mali i Botovi. Ko zna, možda posle izbora, videćemo na šta će to izaći.

Kako biste definisali vaš zvuk?

Na jednom mestu smo rekli da je to „ostareli novi talas“. Jasno je da se oslanjamo na taj zvuk osamdesetih. Ali se trudimo da konstantno zvučimo različito. Inače bismo sebi bili dosadni. Ali mi imamo prilično sličan muzički ukus i u većini slučajeva se slažemo oko toga šta je dobro, a šta ne. To je jednoumlje koje nam vrlo odgovara i za većinu pesama, bez obzira kog su žanra, odmah ću ti reći da li su naš zvuk ili ne.

Za svaku pesmu koju ste objavili vi imate spot . Da li je to razlog što ste do sada objavili samo devet pesama? Šta je lakše stvoriti, pesmu ili spot?

Razlog je to što smo spojili ono najgore što postoji u čoveku – lenjost i perfekcionizam. Ja mrzim spotove. Ne naše, inače mrzim spotove. Mislim da spotovi odmažu muzici. Muzika treba da stvori svoje slike u glavi, to će me naježiti, neće spot. Ali youtube je doveo do situacije da su ljudima mozgovi gladni gledanja. Ako nemaju šta da gledaju kod tebe, kliknuće na nešto što mogu da gledaju kod nekog drugog, samo da im oči budu zauzete. Zato moramo da im damo spot, bukvalno smo prinuđeni. A ako već pravimo spot, napravićemo ga tako da nam se svidi. Lakše je svakako napraviti pesmu. Pogotovo što naše pesme već postoje u glavi pre nego što uopšte krenemo u rad, tako da je njihovo pravljenje čisto tehnička stvar. Naravno, muka je to odsvirati i otpevati, ja učim pod stare dane kako se diše kad se peva. Ali je u suštini to jednostavan, pravolinijski proces.

Spotovi su druga priča. Mnogo je vremena potrebno da smisliš šta bi uradio, pa da vidiš da li je to moguće bez para i bez ikakve tehničke podrške. Onda se dovijamo na najrazličitije načine. Onda skupimo drugare i snimimo spot, najčešće za jedan vikend. Ali ono što je činjenica jeste da je to snimanje uvek bilo strahovito zabavno. Tu svako može da da ideju, da smisli neki mali doprinos, nismo ograničeni ni na koji način, izuzev svojom maštom. I zato volim snimanje spotova, iako je to proces koji traje beskrajno i mnogo nas usporava. I, naravno, to ne menja stvar da i dalje mrzim spotove i da bih voleo da ljudi našu muziku slušaju izolovano od spota, da žmure ako može. Mada znam da ne može.

S obzirom da i muziku i spotove radite sami, kako izgleda vaš kreativni proces?

Pa jeste, sve sami radimo, šta ćeš. Tekst i muzika su uvek tu, u glavi, ima ih i za brdo budućih pesama, taj deo je već obavljen. Muziku stvaramo u sobi, snimamo u sobi, spotove sami pravimo, kameru smo pozajmljivali od drugara Strahinje, mogu da mu se zahvalim? Hvala, Strahinja. Montiramo sami, naravno, takođe u sobi. Pjeki je aranžer, režiser, montažer, producent, a scenaristi spotova su otprilike svi ljudi koje vidiš u spotu. Nije stvar u tome da mi ne bismo mogli da to odradimo „profesionalno“, nađemo režisera, iznajmimo profi opremu. Ali poenta je u tome da je ovo nešto naše. Sve što vidim oko sebe je bezdušno i nervira me. Zato je najbolje sav taj proces sprovesti sam. Što je više ljudi od kojih zavisiš, veća je verovatnoća da će se tu naći neko ili nešto što ti se neće dopasti. A mi nemamo razloga da pravimo kompromise. Sve i da za nas ne čuje niko sem ljudi koji su do sada čuli, mi ćemo znati da smo ostavili nešto što se nama dopalo. A to je sve vreme suština. Kad praviš nešto za sebe, kad sebi daješ oduška, ne možeš da budeš nesrećan i samim tim ima smisla sve to.

Zašto su vam se u pesme ušunjali Jan Palah i Bela Lugoši? Da li je inspiracija za pesmu Bela Lugoši je živ došla od pesme Bela Lugosi’s dead  benda Bauhaus?

Jan Palah je veličanstven simbol. Ultimativni idealista, možda poslednji čovek koji je svesno dao život za ideje pravde, humanosti, slobode, ne želeći pri tome da ugrozi bilo koga drugog – samo da pošalje poruku. Jan Palah u pesmi Arivederči Hokaido   ima drugo lice, on se, umesto oduševljenja, rezignira. Idealisti često tako završe. Ali njegove reči su ipak nežne. Sa iskustvom smrti, on nas, neiskusne u tim stvarima, samo očinski blago pogleda i kaže da odustanemo. Ja nisam siguran da li bi on to rekao, ali verujem da bi, jer i mi smo svojevremeno imali ideale koji su surovo iznevereni i to bi svakako bila moja poruka nekom mlađem sebi.

Što se tiče Bele Lugošija, naravno da je ideja potekla od Bauhausa, ali je otišla u potpuno drugom pravcu, jer za nas Bela Lugoši ne predstavlja samo oličenje filmova strave i užasa, nego oličenje neodustajanja. Drakula je besmrtan jer ne odustaje. Bela Lugoši je živ kada se u njemu probudi strast i želja i kada namiriše krv života. On je zapravo antipod Janu Palahu. Život kroz smrt i smrt kroz život. Sad mi je to palo na pamet i zvuči nekako pametno, šta znam.

U principu, ljudi kojima se divimo postepeno postanu simboli i volim da te simbole stavim u pesmu. Pesma dobije dušu kada ubaciš čoveka od krvi i mesa u nju. Ali mora to da bude čovek sa dušom, čovek sa pričom. Jan Palah i Bela Lugoši su takvi ljudi, Bauhaus je takav bend.

Zašto je strašno ako te neko voli ili te je voleo i ko je Sara?

Da, cela pesma Ti  vodi do tog stiha – „Da li te iko voleo/Da li znaš kako strašno je to“. Ta pesma je pogled u onu najgoru nesigurnost, nedostatak samopouzdanja, nedostatak samopoštovanja. I zamisli sad osećaj osobe koja se svega plaši, kojoj je svet oko nje stran i koju odjednom neko voli. Neko ko nikad nije ispunio svoja očekivanja, sad treba da ispuni tuđa. Nosiš na duši drugu osobu, a nisi sposoban ni da istrpiš samog sebe. Osobama sa manjkom samopoštovanja je neuzvraćena ljubav najkomfornija, a ostvarenje ljubavi je ostvarenje noćne more. Zapravo, cela ta pesma je jedna scena iz filma. Dvoje koje se gledaju i čekaju da ovo drugo povuče neki potez. Strah koji treba prevazići. Na kraju, u refrenu nastupi katarza. Stvari se pomere sa mrtve tačke. Sad, ni ja nisam siguran da li je to dobro ili loše…

A Sara…   Ne bi trebalo da čovek objašnjava pesme, to vrlo ne valja… Ali eto, Sara, ukratko, ne postoji. Verovatno je to ista ona stvar – kad je nešto neostvarivo, ne možeš to da zasereš, već je unapred propalo i zato si spokojan. I zato sve vreme pesme ide ono „Ja sam spreman“. Ni za šta ti nisi spreman, momak. Malo to podseća na Crnjanskog, „Pomislimo kako su snežni vrhovi Urala“. Crnjanski o tome peva uništen ratom, sve oko njega je sranje i zato su ti vrhovi Urala nedostižni i samim tim lepi u mislima. Što su stvari dalje, a najbolje je da sasvim ne postoje, to su bezbednije za nas, bednike.

Pesma Čovečije oči   je poslednja koju ste objavili i potpuno je drugačija od vaših ostalih pesama, između ostalog i po tome što je otpevana ženskim vokalom. Recite nam kako je došlo do žanrovskog i vokalnog iskoraka u ovoj pesmi i kakve su to čovečije oči?

Imali smo jedan mali problem pre nekoliko meseci, naime, Pjeki se zarazio nečim što se zove sintpop rivajval – to su one teme iz filmova iz osamdesetih, muzika Džona Karpentera, Poroci Majamija… Iz nekog razloga, sada je taj žanr postao prilično popularan – naravno, u krajnje ograničenoj populaciji (preporučujem youtube kanal NewRetroWave za one koji su zainteresovani za takvu muziku). Kulminacija celog tog pokreta je bio film Kung Fury i pesma True Survivor koju je za taj film snimio Dejvid Haselhof. Elem, Pjeki je uporno insistirao na takvoj stvari, a ja sam imao tekst koji je bio kao poručen. Bazična ideja teksta je nastala iz teme Terminatora, čak smo u prvoj verziji imali ubačeno ono Švarcenegerovo I am a cybernetic organism, living tissue over metal endoskeleton, ali smo skontali da tako ispada suviše bukvalno. Jer ta pesma se odnosi na taj filmski prizvuk, ali i na mogućnost da čovek živi okružen ljudima kojima ne sme da otkrije svoju ljudsku stranu. Mnogo je cinizma danas, uostalom, i kad slušaš muziku, svako malo primetiš neki ironijski otklon. Ja to ne volim. Voleo bih da muzika da sebi pravo da bude i naivna i prosta i pomalo kičasta, ali pre svega iskrena. Ako to ne smeš da uradiš, onda si u situaciji čoveka koji se pretvara da je kao ostali i ne sme da skine naočari za sunce, jer bi time razotkrio svoju ljudskost.

Ženski vokal je moja devojka Tea, ona peva neizmerno bolje od bilo koga od nas, iz krajnje prostog razloga – jer ume. I zato smo probali s njom. Uostalom, kod nas se taj žanr uglavnom i vezuje za ženske vokale, kao što su Anja Rupel i Marina Perazić. To je, sveukupno, bio eksperiment koji nam se svideo i kome ćemo se možda vratiti, ali u sledećoj pesmi ipak će dominirati gitare i naše neartikulisano dranje.

Šta za vas predstavlja ZZZZZ i kakvu energiju i poruku želite da prenesete putem muzike?

Umetnost ne treba da prenosi poruku. Ako smisliš neku poruku i pokušaš da je prevedeš u jezik umetnosti, ostaćeš i bez umetnosti i bez poruke. Muzika je pogotovo vrlo nepogodan medij za prenošenje poruka, to nikad ne izađe na dobro. Zato mislim da samo treba da pravimo muziku koja nam se sviđa i to će biti naša poruka, jača od svake ideologije, slogana i ostalih gluposti. A ljudi kojima se dopadne naša muzika počeće i u nekim segmentima, nesvesno, da razmišljaju na način sličan našem, to je neminovno.

Rekli ste da ne želite da nastupate dok se kao bend ne uvežbate. I kako ide vežbanje? Možemo li se nadati nekoj svirci uskoro?

Nada je divna stvar… Ne, stvarno, nameravamo da to bude u skorije vreme, ali sigurno nećemo da izađemo na binu nakon ovoliko vremena, a da ne možemo da ljudima pružimo neki ugođaj na svirci. Problem jeste i u tome što smo Pjeki i ja doktori, Jovica je ekonomista, Nemanja advokat, Siniša filolog… i svi smo pretrpani obavezama, ali snalazimo se i nalazimo način da se iskombinujemo i uvežbamo, da sve to zvuči kao u studiju, možda i bolje. Za to nam je potrebno vreme, ali cenimo da ćemo se negde na leto ili u jesen predstaviti ljudima na način kojim ćemo biti zadovoljni.

Zašto ste vi crne ovce?

Mi stvarno ne želimo da budemo crne ovce. Ne žudimo da se razlikujemo. Voleli bismo da utonemo u neki pokret, u masu, a da ta masa bude kvalitetna i smislena. Šteta što takve mase nema, mejnstrim koji bi nam se svideo je nestao da se ne vrati. Zato bismo voleli da budemo crni ovan predvodnik, zbog koga će druge ovce poželeti da pocrne. A možda i ispadnemo ono ružno pače koje na kraju otkrije da je divan labud. Ili pre, da budemo ružan labud koji na kraju ispadne divan patak.

Razgovarala: Đurđica Zec

Fotografije: Zimbabveanski zavod za zaštitu zverova