22 feb Crna ovca nedelje: Uroš Timić

Uroš Timić je diplomirao na Filološkom fakultetu, na katedri za Bibliotekarstvo i informatiku. Ovaj talentovani mladi pisac je i pobednik konkursa Literarni online inkubator.  Pobeda mu je donela ušuškavanje reči među korice i prvi roman „Osmi život“. Vredno nastavlja da radi, pa se nadam da će njegov drugi rukopis „Četrdeset dana“ vrlo brzo naći put do naših ruku.

Kada sam ga upoznala, shvatila sam da je sinonim za mladost i hrabrost. Da je „biti mlad“ stanje duha, jer Uroš vrlo zrelo i vešto barata rečima. Pravo je osveženje na našoj književnoj sceni i jedna lepa poslastica za sve ljubitelje psiholoških romana sa primesama horora i fantastike.

Nedavno si objavio svoj prvi roman “Osmi život”. Reci nam, kako je izgledao put od prvih napisanih rečenica do njihovog udobnog smeštanja među korice?

Budiš se. Ne možeš da se pomeriš, a svestan si svega oko sebe. Vrištiš iz petnih žila, a ne pomeraš usta. U glavi se odvija cunami, a oko tebe je, zapravo, mrkli mrak. Tako izgleda „paraliza sna“. To je polazna tačka „Osmog života“. Pobeda na konkursu „Literarni Onlajn Inkubator“ je stizanje na cilj. Cilj su lepe, crno-narandžaste korice. I drvene police u toplim domovima na koje ljudi smeštaju svoje najveće bogatstvo. Knjige.

Koliko se, zapravo, života krije u knjizi?

Ponekad imam utisak, dok čitam roman, da sam previše likova ubacio. A onda shvatim da su svi likovi neki deo mene i da roman ne bi bio isti bez ijednog od njih. Svaki lik ima svoju priču i svi su deo Vladinog (glavni lik) sedmog života. Osmi život je nešto sasvim posebno. Osmi život je jedan, unikatan i neponovljiv.

Kako raste roman?

Zajedno sa dioptrijom na naočarima. Zaboraviš na svet oko sebe i u potpunosti postaješ deo romana dok zuriš u monitor. I u roku od nekoliko meseci proživiš dvadeset godina, završiš sve škole (ponovo), kidnapuju te, upadneš u sumnjiva društva, spaseš drugaricu iz sekte i počneš da komuniciraš sa onostranim. Jer više nisi pisac, nego si ono što pišeš.

„Osmi život“ je spoj fantastike, horora, drame, trilera i akcije. Na koji način si isprepletao ove žanrove?

Reći ću samo da je moj lični stav da ponekad (da ne kažem čak, jako često) ne pravim razliku između nijednog od ovih žanrova. Nečija drama je nekome horor, a neko doživljava akciju kao fantastiku. Ja sam jednostavno pisao kako sam smatrao da je najbolje. A najbolje mi je bilo da zaboravim reč “žanr”.

Koreni zanimanja za ove žanrove su ponikli u…?

Fasciniran sam bio “Narnijom” i “Hari Poterom” kao dečak. Recimo da je odatle poteklo zanimanje za fikciju. Horor ne volim u klasičnom smislu te reči. Volim gotičke romane i mislim da sam uspeo da provučem, maker u jednom delu, tu fenomenalnu atmosferu koja vlada u gotičkom hororu. Drama dolazi sama po sebi. Mislim da sam oduvek nosio u sebi ljubav prema “nesvakidašnjem”.

Šta je po tvom mišljenju (para)normalno?

Sve mi je sve tanja linija između normalnog i paranormalnog. Snovi i paraliza sna (generalno, sve što je povezano sa snovima) mi je na neki način paranormalno. Naravno, tu su duhovi, vampiri, vukodlaci, monstrumi… ali kako se s njima svakodnevno susrećem, postali su mi normalni.

Igraš se i sa formom kratke priče. Jedna od njih je pohvaljena na našem konkursu. Koliko je važan momenat samopotvrđivanja, kritika i sugestija za jednog mladog autora?

Rizikujem da na mene bude osuta salva drvlja i kamenja, ali izneću svoj iskren stav. Danas niko ne sme da “kritikuje” kurve, probisvete i kriminalce, ali kad je reč o piscima i vodoinstalater bi voleo da njegova kritika dođe do izražaja. U nekom trenutku mi je donekle postalo smešno koliko sam puta čuo “Znaš, mlad si ti, tek treba da stekneš iskustvao, ali vidiš – ovo si trebao ovako ili ono onako.”  Kažem – kritika! Dobronamerne sugestije adekvatnih ljudi rado prihvatam. Ni ja se ne bih odvažio da vodim modne revije ili da pravim nacrte za zgrade jer – za to nisam adekvatan, a ni školovan. Pisanje je umetnost. Umetnost ne treba da ima šablon, a ni pravilnik. I jedina svrha je – uživanje. Tako sam je  makar ja doživeo.

Završio si i drugi rukopis i mogu reći da je iza tebe jedan plodan period. U kojoj meri se drugi rukopis razlikuje od prvog romana „Osmi život“?

Mnogo. “Osmi život” je roman prvenac i ja ga volim, ali roman “Četrdeset dana” nosi deo moje duše. Velikim delom je autobiografski. “Osmim životom” sam se afirmisao kao pisac, drugim romanom sam se afirmisao kao čovek.

Molijer je rekao: „Pisanje je kao prostitucija… prvo to radiš iz ljubavi, zatim zbog nekoliko bliskih prijatelja, a potom zbog novca.“ Da li si saglasan sa njegovom mišlju?

Osećam se kao prostitutka, ali nisam siguran da je to zbog pisanja. Šalim se, naravno. Ne znam, još uvek to radim iz ljubavi, kad dođem do neke naredne faze, možda ću moći da dam mudriji odgovor.

Zašto si ti crna ovca?

Zato što ginem za ciljeve. Ne guram ruku u vatru za prijatelje, već obe. Zato što mi je porodica svetinja. Zato što IPAK volim da bacam bisere pred svinje. I da ih gledam dok ih njuškaju. Zato što sam ostao i kada mi je bilo nuđeno da odem. Zato što sam opstao i kada su me bacilli na dno. I zato što pišem svakim delićem svog tela, a ne samo prstima.

Razgovarala: Tijana Banović