Crna ovca nedelje: Umetnost i delo

19. mart 2018.

Ko si ti?

Ja sam jedan mali, kažu ljudi, zanimljiv projekat. Zovu me Umetnost i delo. Prošle godine, dve ekipe, koje su se na Superste takmičenju upoznale godinu dana ranije, došle su na ideju da me naprave. Prijavile su se, pobedile, da bih se kroz koji mesec rodio – ja!  Tadaaam! Ovo je moj prvi intervju, hvala Vam!

Pomenuo si neke ekipe, ali i dalje ne znamo – čiji si ti (mali)?

Ah, da, izvinite. Potekao sam iz glava, potom i pera dveju ekipa, koje se bave, naizgled, totalno različitim stvarima. Valjda sam zato i ja pomalo na dve strane. Jedna strana je racionalna, bavi se mladima koji su počinili neko krivično delo i završili u vaspitno – popravnom domu. Kada izađu odatle, oni su često nesnađeni, nemaju ličnu kartu, dokumenta, samim tim ni priliku da budu ravnopravni članovi društva, pronađu posao i započnu neki novi, nadamo se, bolji život. Često nemaju ni kome da se vrate. Da li ste nekada razmišljali o njima? E pa, vidite, oni jesu. Ah, da, oprostite, pa ja i dalje nisam rekao njihovo ime. U pitanju je organizacija Neostart. Radeći sa ovim mladim ljudima te ozbiljne i racionalne stvari, koje život znače – možda i ne, ali su neophodne, došli su na ideju da pozovu u pomoć drugu stranu, nešto kreativniju, možda neozbiljniju, ali definitivno onu, koja možda nema tu moć da promeni svet, ali čoveka sigurno može promeniti – ulepšati mu dan, podstaći ga na neka lepa razmišljanja i pisanja – uostalom, gde ćeš boljeg leka za ružne dane od lepih reči? Pa da! Dakle, moji drugi roditelji su neki fini, pomalo u oblacima, ljudi iz organizacije Baza Crna ovca. Oni su se upoznali i zavoleli i tako sam nastao ja – projekat Umetnost i delo.

umetnost-i-delo-blacksheep.rs2

Uh, kakav spoj! Kako ti se čini ovaj svet, van njihovih glava? Je l se lepo ponašaju prema tebi?

Iskreno, kada sam se rodio, bio sam pomalo zbunjen. Milica iz Neostarta je pričala ozbiljno i pristojno o organizaciji i šta su sve lepo do sada uradili, zaista mi je bilo dirljivo – zamisli, neko izađe iz doma i ne zna da se potpiše! Oni ga uče da piše, pa mu pomognu da izvadi ličnu kartu, da nađe posao i dom. Baš je lepo pričala. Onda su na scenu stupili Hristina i Milan – kad kažem na scenu, poprilično bukvalno to mislim – oni ljudi su skroz čudni i drugačiji. Kažu da nisu samo oni u organizaciji Baza Crna ovca, tu je još dosta drugih ljudi, koji vole da čitaju i pišu, da slikaju, fotografišu, crtaju, prave origami figurice, glume – to je skroz neki drugačiji svet. Dopalo mi se jer su različiti i ne stide se toga – sa toliko strasti žive tu različitost da je to baš divno za gledati. Zovu se crnim ovčicama i objašnjavaju mi da to nije ništa pogrdno, naprotiv – divno je kad shvatiš da u toj različitosti nisi sam – divno je kada istu ne vidiš kao prepreku, nego kao priliku da začiniš ovaj svet i svoj život samo svojim bojama. Oni kažu da je to crna boja, mada ništa crno na sebi nisu imali. To nisam baš najbolje razumeo. A prema meni se svo troje lepo ponašaju, mogu Vam reći. I nisu samo oni zaslužni za moje rađanje. Dok se nisam rodio, ja sam živeo u glavama jedne Jelene, Miličine koleginice i jedne Tijane, Hristinine i Milanove koleginice, što nije nimalo zanemarljivo, jer sam više vremena proveo sa njima nego sa ovo troje, koji skupljaju lovorike jer su me, jelte, dočekali na ovom svetu, no dobro, nećemo o tome sada.

 A čime se ti baviš?

Ja idem sa Milicom, Hristinom i Milanom u vaspitno – popravni dom, u Kruševac, svakog petka, oni tamo rade sa sedmoro mladih ljudi – jednom devojkom i šestoricom momaka; držimo kreativne radionice, pišemo, pričamo o životu u domu i željama za posle doma. Zabavno je! Njihove priče ćemo objaviti ovde, na blacksheep.rsu, a nakon toga ćemo iste smestiti u jednu divnu knjižicu u kojoj će se naći priče štićenika, kao i utisci mojih tvoraca. Bićete pozvani na promociju, spremajte toalete, brzo će to!

umetnost-i-delo-blacksheep.rs

Imaš li favorite u domu; kako su te prihvatili?

Pa prvo sam im bio čudan, i ovo troje – sve im je bilo čudno i novo. Međutim, nakon što smo se upoznali, shvatili smo da i nema neke razlike između nas van doma i njih, u domu. I jedni i drugi imamo i dobre i loše dan, i jedni i drugi se smejemo i mrštimo, volimo i ne volimo, sanjamo i – ukoliko smo hrabri, snove i živimo. Ipak, razum mi govori da je razlika ta što oni iza sebe, fakat, imaju krivična dela. Milan i Hristina im pomažu da shvate da nisu to jedina dela, koja mogu da te definišu.

Šta je tvoj cilj tamo?

Moj cilj je da im ulepšam dane, da im ukažem na sličnosti između nas, van doma i njih, u istom. Da im kažem da nisu sami i da možda baš lepe reči mogu da budu most, koji će nas povezati. Dobro nam ide. Ne želim da se nakon radionica i njihovog boravka u domu naš kontakt prekine – voleo bih da nastave da razvijaju svoju kreativnu stranu, naravno, pošto namire ovu racionalnu. Prva će im nahraniti stomake, druga dušu. Mada je skroz u redu i ako možeš da živiš sa gladnom dušom. To ostavljamo njima.

Zašto si ti crna ovca?

Rođen iz ljubavi onih, koji se bakću krivičnim i onih drugih, koji više mare za umetnička dela, ja često ne znam na koju ću stranu. Baš u tome leži moja crnoovčastost. Na pola tog puta nastaje promena. Bar se nadam.

I da ne zaboravim, džinovsko hvala dobrim ljudima iz Erste banke, koji već godinama pomažu rađanje crnih ovčica, poput mene. Mislim da se ovogodišnje Superste takmičenje bliži, zapratite ih!