02 nov Crna ovca nedelje: Sanja Pavlović

Skandinaviju, njenu kulturu i prirodu, mitove i istoriju sam otkrio u vrelini leta prošle godine. To mi je verovatno predstavljalo bekstvo od vrućine, mislima otići do severa Evrope, i uživati u hladnoći, prelepim pejzažima i savršenoj arhitekturi. Skandinaviju sam otkrio i zahvaljujući Knutu Hamsunu a zatim i velikom broju drugih umetnika sa tog područja dok jedno dana nisam otkrio i jednu sa našeg podneblja. U pitanju je Sanja Pavlović ,  ilustratorka koja radi pod pseudonimom Sailing Along Illustration a najveći uticaji su joj Skandinavija, životinje i muzika i sve to uklopljeno sa njenim ličnim razmišljanjima. Inače, Sanja je rođena sestra Mine Pavlović, sa koju smo predstavili u rubrici Crna Ovca nedelje. Uprkos velikoj povezanosti dve sestre postoji i velika suprotnost između dve umetnice. Dok su Minini radovi mračniji uz korišnjenje crne i sive boje, Sanja je okrenuta svetlosti i živim bojama.

Kako je došlo do toga da počneš sa crtanjem i šta te je privuklo kod Skandinavije?

Počelo je sa Skadinavijom. Sa svakom posetom, pročitanom knjigom i preslušanim albumom, ta moja privrženost Skandinaviji je dodatno rasla. Na neki čudan način, tamo se osećam kao kod kuće. Pa iako većina ljudi Skandinaviju poistovećuje sa hladnoćom, koju kako za klimu, podjednako često vezuju i za ljude koji tamo žive, ja sam, sada se već čini oduvek, mislila suprotno, a mnogo puta se i uverila u suprotno. Dakle, sa Skandinavijom je počelo prilično rano, dok sa crtanjem pre svega neke dve godine. Jednog dana sam  prosto počela da crtam i to poprilično iznenada. U to vreme, crtanje mi je pomagalo da zaboravim na sve što se u to vreme dešavalo i činilo je da se osećam lepo. Istovremeno verujem da je tuga koju sam tada osećala bila od presudnog značaja da moje ideje dobiju taj oblik koji sada imaju. A nešto kasnije, prvenstveno zahvaljući prijateljima i kasnije daljim pozitivnim reakcijama, ti radovi su počeli da putuju i započinju svoje živote u različitim gradovima i zemljama.

Ljudi sa tvojih crteža, plod su mašte ili su stvarne osobe?

Prilično sam sigurna da su kombinacija i jednog i drugog. Mislim da je nemoguće razdvojiti našu stvarnost od mašte i posmatrati ih kao dve zasebne celine. Naša mašta i ono što se dešava oko nas su povezani na mnogo različitih nivoa, a način na koji se međusobno prepliću i oblikuju, po mom mišljenju, ravan je magiji. I baš zbog toga, uvek mi je neizmerno zanimljivo kada ljudi počnu da se pronalaze u mojim crtežima, bilo da je reč o nekom detalju ili čitavom crtežu, jer gotovo nikada nemam nameru da nacrtam neku određenu osobu.

Da li više voliš portete  ili crtanje životinja? Šta životinje koje crtaš predstavljaju tebi?

Volim i jedno i drugo, jer verujem da između životinja i ljudi postoji jedna jaka i neraskidiva veza koju smo, nažalost, stavili u drugi plan. A mislim i da su blizina šuma i životinja tokom mog odrastanja ovde odigrali bitnu ulogu. Naime, prema prirodi i životnjima osećam iskreno divljenje i strahopoštovanje. Osim toga, u brojnim drevnim kulturama se izuzetno veliki značaj pridaje životinjama i na njih se gleda kao na naše duhovne vođe. Veruje se da one sa nama idu kroz život, pokazuju nam put i podučavaju nas, pa čak i štite u pojedinim situacija. Takvo verovanje mi se jako dopada i mislim da su ti ljudi koji su živeli mnogo pre nas, bili ujedno i  daleko pametniji od nas danas.

Uvek sam smatrao da dobar opis može lošu fotografiju napraviti dobrom, a dobru boljom. Koliko su, po tvom mišljenju važni citati koje stavljaš kod crteža?

Važnosti veze između reči i slike postala sam naročito svesna tokom studija, kada sam počela malo više da se bavim književnošću za decu, pa mi je i dalje jako bitna ta saradnja slike i reči i sviđa mi se način na koji se međusobno dopunjuju. Mislim da citati vrlo često upotpunjuju crtež i usmeravaju nečiju pažnju u određenom pravcu, dok crtež, sa druge strane, čini reči živima.

Sem ilustracija, čime se još baviš?

Pet dana u nedelji radim kao profesor norveškog, nekoliko dana mesečno tumaram šumama sa najboljom mamom i psom na svetu, a svakodnevno ispijam kafu sa sestrom i prijateljim, a i fotkam gotovo sve što vidim. Ponekad se trudim i da zapišem ponešto.

Na koji način stvaraš? Da li imaš posebne „rituale“, radiš li uz određenu muziku, u određeno doba dana?

Pre nego što počnem da crtam bitno mi je da završim sa svim obavezama za taj dan, pa iz istog razloga vremena za crtanje imam tek uveče ili tokom vikenda. Sledeći, a moguće i najbitniji faktor, je muzika. Bez muzike u pozadini ne mogu ništa da radim. I mislim da sam gotovo uvek u pidžami kada crtam, pa pretpostavljam da mi je i udobnost jako bitna.

Knjige, filmovi, muzika? Šta voliš, čime se zanimaš ovih dana i da li imaš preporuke za naše čitaoce?

Poslednji film koji sam odgledala bio je novi film Wim-a Wenders-a «Every thing will be fine», koji možda nije najbolji film na svetu, ali je imao neke zaista lepe kadrove. Osim toga, mislim da je islandski film «Noi Albinoi» i dalje moj favorit, a jako volim i flmove dva Andersson-a, Wes-a i Roy-a, zatim filmove Susanne Bier i Ingmar-a Bergman-a, kao i  filmove starog Holivuda.

Što se knjiga tiče, trenutno čitam Osterov «Zimski dnevnik». Osim toga, mislim da ću zauvek biti zaljubljena u sve što je Selindžer ikada napisao, a sve prijatelje sam naterala da pročitaju «Izabrane radove T.S.Spiveta». Tu su, naravno, i neverovatna Tuve Janson, zbog čije zbirke kratkih priča «Poruke» poželim da se spakujem i započnem život na malom ostrvu negde u Finskoj, kao i Astrid Lindgren sa kojom bih volela da razgovaram i pijem kafu u nekom budućem životu.

Bez muzike ne mogu da funkcionišem, tako da bi lista verovatno bila predugačka ukoliko bih krenula redom, pa ću se ograničiti na ovu sedmicu. Trenutno su na mojoj plejlisti najzastupljeniji Lord Huron, The Tallest Man On Earth, Father John Misty, Volcano Choir, Solanderi Deer Tick.

Kako bi opisala stanje kulture i umetnosti u Srbiji i imaš li neki savet za početnike u crtanju?

Ovde bih samo rekla da sam se oduvek divila ljudima koji ni od čega naprave nešto i to pre svega zahvaljući svojoj kreativnosti i motivaciji, a takvih ljudi u ovoj zemlji svakako ima i vredni su poštovanja. Ovo pitanje bi jako lako moglo dovesti do diskusije o ekonomsko-političkoj situaciji u zemlji, a to je nešto o čemu nemam šta da kažem.

A što se saveta tiče, mislim da je najbolje da samo uzmu najbližu olovku i papir i jednostavno uživaju u onome što rade, bez opterećivanja da li će se to nekom dopasti ili ne, ili da li je tehnički dobro ili ne,jer sve emocije, naročito one iskrene, uvek nađu svoj put do papira, a iskrenost je za mene lepota.

Zašto si ti crna ovca?

Zato što ne verujem u postojanje belih ovaca.

Razgovarao: Darko Janković

Fotografije: Sailing Along Illustration