Crna ovca nedelje: Plezir magazin

Veliko zadovoljstvo mi je da vam predstavim jednu sjajnu ekipu koja se okupila oko još sjajnije ideje. Tri mlade dame, Teodora, Nina i Minja, crne ovčice svoje vrste, ovom prilikom su sa nama podelile o nastanku, prvim koracima, idejama, željama i planovima svog trogodišnjeg čeda – Plezir magazina.

plezir-blacksheep-rs-jpg4

Ispričajte nam kako ste se okupile i ko je glavni “krivac” za to što se desio Plezir? 

TEODORA: Pre Plezira sve smo pisale svoje blogove. Ideja za magazin se u mojoj glavi krčkala dugo, a nakon završenih studija Političkih nauka, kratkog izleta u TV novinarstvo i iskustva u pisanju poželela sam da stvorim redakciju koja će funkcionisati po drugačijim principima i promovisati priče u koje verujem. U tom poduhvatu su nam se pridružile i dve nama jako drage saradnice, Aleksandra Skorupan i Sonja Lazukić koje su obe pomogle da se realizuju neke od naših početnih zamisli. U procesu stvaranja nam se pridružila i Marija Bokić koja je takođe zbog velikog broja obaveza odlučila da nastavi da Plezir podržava kao čitalac. Nakon nekog vremena nas tri smo nastavile da radimo zajedno i razvijamo ovu priču. Kao rezultat našeg rada i rada velikog broja naših saradnika koji su nam se pridružili usput iz meseca u mesec nastaje Plezir.

NINA: Jednog dana sam dobila poruku od Teodore sa pitanjem da li želim da pišem za njen časopis (tada u nastajanju). Rekla mi je da prati moj blog i da joj se dopada moj stil pisanja, kao i teme koje pokrivam. Iskrena da budem, prvo sam mislila da me neko zeza 😀 ali uskoro smo imale i prvi sastanak na kome sam zvanično upoznala nju i Minju, and the rest is history.

MINJA: Teodora je glavni krivac i odgovorna za postojanje Plezira, tako da znamo u koga ćemo da uperimo prst ako išta krene naopako. 😛 Šalim se, donekle, Plezir jeste njena ideja i ona je ta koja nas je pre tri godine okupila sa idejom kvalitetnog, u potpunosti autorskog online magazina u Srbiji, čiji će sadržaj biti besplatan čitaocima. Počeli smo sa većom postavom stalne redakcije, ali već duže vreme funkcionišemo samo nas tri, uz saradnike.

plezir-blacksheep-rs-jpg1

Svoje čitaoce radujete najrazličitijim temama i ljudima, a gotovo uvek predstavite ne jedno, već pregršt novih otkrića! Da li smatrate da ljudi danas previše prate ustaljene i diktirane trendove i da su lenji za otkrivanje novih ljudi i njihovog rada? Kako birate teme i ljude o kojima ćete pisati?

TEODORA: U najvećem broju slučajeva mejnstrim magazini intervjuišu iznova i iznova iste ljude, ljude koji donose klikove i šerove ili prodaju magazin budući da su uveliko poznati. Onda dolazimo u situaciju da svuda stalno čitamo iste priče. Moja zamisao je bila da našu čitalačku publiku upoznam sa zanimljivim ljudima koji rade neverovatne stvari, koji su dobri u svojim profesijama, talentovani i kreativni i možda još nisu dočekali svojih pet minuta slave ili im ona u najvećem broju slučajeva nije ni potrebna niti važna. Takvi ljudi mene interesuju i o takvim pričama bih i sama volela da čitam pa se iz toga rodila ideja da krenemo. Naravno, razgovarali smo i sa mnogo ljudi koji jesu šire poznati ali caka je da su i oni bili posebni i drugačiji i naš pristup njihovom radu je nešto drugačiji nego što to rade magazini koji love klikove. Dakle bez žutila, pitanja vezanih za ljubavni život i tabloidizacije medija koja je već otišla predaleko.

NINA: Verujem da teme dođu nekako prirodno. Veoma često nas tri brainstormujemo i nabacujemo jedna drugoj ideje i potencijalne kreativne pojedince koji bi se dobro uklopili u naš sadržaj. Činjenica je da većina slepo prati ono što im se servira kao društveno prihvatljivo i neophodno kroz masovne medije. Neizmerno mi je drago što sam deo ove priče od starta, jer se zaista trudimo da u prvi plan stavimo ljude koji svojim talentima i doprinosima zaslužuju tu da se nađu.

MINJA: Iskreno, ne opterećujem se više time. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da ljudi prate ono što žele, a ako ne izlaze iz ustaljenih i diktiranih trendova, ponovo, to je zato što oni sami tako hoće. Bolovala sam dugo od boljke „otvaranja očiju ljudima“ dok nisam shvatila da me jednostavno baš briga. Pišem o stvarima i osobama koje mene zanimaju, inspirišu, koje ja nalazim interesantnim i divno mi je što imam tu slobodu da sama biram, kao i poverenje Nine i Teodore da će to biti neko ko je „vredan“ našeg malog virtuelnog prostora.

plezir-blacksheep-rs-jpg5

Budući da postojite već pune 3 godine, ima li neki poseban broj na koje ste ponosne ili neka priča/intervju koji su na vas ostavili veliki utisak?

TEODORA: Najponosnija sam na brojeve koji su nastali kada smo mi privatno bile u teškim situacijama, lošem periodu, kada je bilo puno prepreka i malo vremena tada kada iznedrite dobar broj znate da su prepreke samo u našoj glavi. Ne bih želela da izdvojim nijednog sagovornika poimence jer čvrsto verujem da sam od svakoga sa kime sam razgovarala nešto naučila, ali recimo da najviše volim da pričam sa piscima i duhovitim ljudima koji ni sebe ni svet ne shvataju preozbiljno.

Ponosna sam na našu akciju PRAZNICI ZA SVE koju smo pokrenuli prošle godine i na činjenicu da se veliki broj ljudi odazvao pa smo poklonima obradovali mnogo mališana. U sklopu ove akcije organizovana je i razmena poklona između čitalaca po principu Secret Santa. Reakcije su bile toliko fantastične da jedva čekamo decembar da ponovo organizujemo obe akcije.

NINA: Uh, neće mi biti tako lako da izdvojim jednu priču ili broj. Ono što mogu da tvrdim za sebe je da sam rasla i sazrevala uz Plezir i kao osoba i kao pisac. Svaka priča i intervju ti donesu nova saznanja i otvore nove vidike, samo je pitanje tvoje lične radoznalosti koliko ćeš da nastaviš da „kopaš“ dalje. Ono na šta sam najponosnija je Muški dodatak uz prošlogodišnji decembarski broj. To je prvi i, za sada, jedini zasebni broj takve vrste u našem opusu, čija sam ja bila urednica. Teodora mi je verovala i potpuno podržavala što se tiče tog projekta. Takođe bih izdvojila kao posebno drage kulinarski broj (septembar ’16), avanturistički (jul/avgust 2016), pivski broj (jul/avgust ’15) i broj posvećen bradonjama (decembar ’14).

MINJA: Neću da vas lažem, bilo je uživanje raditi broj posvećen bradonjama i da se ja pitam radili bi jedan na svakih godinu dana. 🙂 Bilo je tu mnogo dobrih tema i intervjua, a kao što ste mogli do sada da primetite, svaku od nas zanimaju različite stvari pa se u skladu sa tim biraju i teme tako da odgovaraju interesovanju svake ponaosob. Nikada nismo rekle jedna drugoj „ti treba da pišeš to i to“, već se dogovorimo oko teme broja i onda svaka u skladu sa njom smišlja svoje tekstove i intervjue. Ali da, često mi padne na pamet kada vidim neki Teodorin i Ninin tekst zašto se dođavola nisam ja toga setila. J

Od svojih intervjua bih izdvojila onaj koji sam radila sa Srđanom Šveljom, o street style-u u Beogradu, čovek me je oduševio.

plezir-blacksheep-rs-jpg3

Primetno je da iz broja u broj vaša čitalačka publika sve više raste. Imate li neki poseban recept za to? 🙂 Koliko je teško održati kvalitet, ostati dosledan sebi i ne ići na uštrb svoje inicijalne ideje zarad sticanja popularnosti?

TEODORA: Recept je istrajnost. Ako ne želite da podilazite ukusu mase morate da budete strpljivi i čekate da vas prava publika pronađe i „otkrije“. Nisam pristalica agresivnog reklamiranja jer ono u mom slučaju uvek ima kontraefekat. Broj čitalaca se vremenom uvećava, ali ono što me jako raduje je činjenica da u mejlu često vidim poruke ljudi koji su nas pratili i kada smo tek krenuli, što je samo još jedna od potvrda da dobro radimo to što radimo i da vremenom rastemo.

NINA: Mislim da si upravo sama odgovorila na svoje pitanje. 🙂 Dozvoliću sebi u ovom odgovoru da ispratim kliše i kažem da se kvalitet kad-tad prepozna i ispliva na površinu. A pogotovo kada se nalazi u moru šunda koji nas guši sa svih strana. Naravno da nije uvek lako gurati svoju priču po svaku cenu, ali nas tri dokazujemo da je to moguće jer verujemo u nešto Bolje i Više. Imamo divne čitaoce koji to prepoznaju i podržavaju iz broja u broj.

MINJA: Sa moje tačke gledišta nije teško uopšte. Od samog početka imamo jasnu ideju kako Plezir treba da izgleda i šta nikada ne bismo dozvolile sebi, a to je kvantitet naspram kvaliteta. Naravno da podrška ljudi znači, njihovi pregledi, čitanost, komentari… Ali sam sigurna da će sadržaj ostati isti i kada budemo imali duplo više pratilaca nego sada, kao što je bio i sa duplo manje. Uostalom, tiha voda breg roni, tako i mi.

Kotirate se kao jedan od najčitanijih online časopisa u Srbiji, a vrlo ste mladi. Ko je zapravo vaša publika i na kom je nivou kultura čitanja online časopisa u Srbiji? Da li ćete nas nekad obradovati možda i štampanim izdanjem?

TEODORA: Naši čitaoci su zaista jedna heterogena grupa. Godine nisu neka značajna odrednica pa tako znamo da nas prate i srednjoškolci kao i ljudi u penziji koji su mladi duhom i radi da čitaju o stvarima o kojima govorimo. Prati nas dosta ljudi sa Balkana budući da imamo i saradnike iz čitavog regiona i da se trudimo da negujemo različitost što se može primetiti i na jednostavnom primeru različitih dijalekata naših autora. Na tu činjenicu smo veoma ponosni. Čitaju nas dosta i ljudi iz dijaspore. Mislim da su iza Srbije i Hrvatske, Amerika i Nemačka već sledeće po broju poseta. To naravno varira ali uopšteno govoreći tako nekako se kreću statistike.

Razmišljamo o štampi, doduše ne na klasičan način budući da naši brojevi nisu striktno vezani za datume što ih čini uvek aktuelnim. Možda će postojati opcija poručivanja brojeva iz arhive. I dalje ovo je na nivou ideje i nismo našli izdavača koji bi na pravi način odgovorio našim potrebama.

NINA: Rekla bih da je kultura online časopisa kod nas na dobrom putu, but not quite there yet. Da se ja pitam, odmah bi prešli na štampano izdanje. Nema lepšeg osećaja nego kada uz šolju kafe listaš svojih ruku delo na glossy papiru, dok je još sveže izašlo iz štampe.

MINJA: Štampano izdanje je jedna od mojih najvećih želja, ali nisam sigurna da će se to desiti, makar ne u bliskoj budućnosti. Jedan od razloga je taj što bi takvo izdanje sa sobom snosilo određene kompromise na koje mislim da nismo spremne da pristanemo, kao i odricanja. Za početak, čitaoci sasvim sigurno više ne bi mogli da uživaju u prosečno 150 strana čistog teksta i kvalitetnih fotografija, bez sponzorisanih reklama na svake dve strane. Druga stvar je ta što, iako meni nema lepšeg osećaja od knjige u ruci ili Plezira na stočiću za kafu, štampana izdanja iz dana u dan polako ali sigurno propadaju i gube na čitanosti jer se sada sve može naći i online.

plezir-blacksheep-rs

Često se o vama može čuti mišljenje da časopis izgleda “svetski”. 🙂 Ko brine o vašem dizajnu, božanstvenim naslovnicama i foto editorijalima?

TEODORA: Od početka sarađujemo sa dvojcem koji čine Marina i Miloš, Makista dizajn oni su „krivci“ za naš prepoznatljiv dizajn i oni uz naše autore i fotografe prave magiju od broja svakog meseca. Sarađujemo sa velikim brojem fotografa, ali procentualno najčešće su na našim naslovnicama prelepe devojke koje Milena Goševski fotografiše. Naša saradnja je počela intuitivno i jako brzo smo prepoznale sličan senzibilitet, a naše foto priče se dogovore doslovno za nekoliko sekundi budući da se veoma dobro razumemo i prepoznajemo lepo na isti način. Naše naslovne strane se izdvajaju po tome što izbegavamo preteranu upotrebu fotošopa i želimo da slavimo i negujemo prirodnu lepotu. Kada su editorijali u pitanju priča je kompleksnija i zavisi od mnogo ljudi koji su uključeni u ceo proces tako da varira od situacije do situacije.

NINA: Imamo odličan tim dizajnera koji je zadužen za prelom stranica. Oni su naši heroji iza kulisa. Što se tiče naslovnica, trudimo se da to budu „obične“ devojke prirodne lepote. Takođe, sarađujemo sa izvrsnim fotografima koji lako iznesu naše zamisli, ali isto tako umnogome doprinose svojim idejama i svojim uglom posmatranja

MINJA: Tim super talentovanih ljudi koji je sa nama od samog početka i Teodora. Ne znam da li se ta devojka ikada umori i na koji fazon joj sve te ideje padaju na pamet.

Da se vratimo na vas tri. 🙂 Čini se da ste vrlo različitih temperamenata, karaktera i interesovanja. Kako se uklapate u osmišljavanju brojeva i postoji li neka podela uloga što se rada i tema koje pokrivate tiče? Ko još stoji iza kulisa časopisa?

TEODORA: Da. Jako dobro se razumemo i funkcionišemo dobro možda baš zahvaljujući tim različitostima. U toku rada na magazinu postale smo jako dobre prijateljice. Teme se nekako samo nametnu, verovatno su bile tu sve vreme samo su čekale pravi momenat da ih mi upotrebimo. Ja uvek imam pregršt ideja i planova, a sveska u koju upisujem predloge je toliko puna da bih verovatno imala o čemu da vam pričam i narednih 5 godina. J Saradnici su veoma važan činilac Plezira i oni su ti koji svojim prisustvom, idejama, energijom doprinose da Plezir bude ono što jeste. Jako smo srećni što smo se okružili pre svega divnim ljudima sa kojima nas je Plezir povezao.
A iza kulisa stoje svi oni ljudi koji nama privatno daju vetar u leđa, podržavaju naše ideje i pomažu u velikom broju stvari koje je potrebno obaviti kako bi magazin finalno izgledao kako izgleda. Kada se završi pisanje tekstova tada počinje jedan novi, ogroman posao koji bi u nekim drugim uslovima obavljao čitav tim ljudi, a kada kao u našem slučaju radite sami onda je u tom procesu često samo jedan ili dvoje ljudi koji snose svu odgovornost i teret posla.

NINA: Da, nas tri smo zapravo veoma različite, ali smo pronašle način da to odlično funkcioniše. Verujem da je donekle ključ uspeha i u toj raznolikosti koja se međusobno dopunjuje. Mnogo toga smo nas tri zajedno prošle u ove protekle tri godine, što nas je dodatno zbližilo i učvrstilo prijateljstvo. Da mogu opet da biram dream team redakciju, isto bih sve ispočetka. 🙂 Ja najčešće pokrivam teme iz oblasti književnosti, muzike i umetnosti uopšte, a neretko se tu nađu i aktuelna gradska dešavanja.

MINJA: Nas tri smo stvarno jako različite. Teodora i ja smo donekle i slične privatno, obe vatreni znak i surovi realisti, a Nina je naš jednorog koja ima čelične živce da izlazi na kraj sa toplom i srdačnom i još toplijom i srdačnijom (da, to je bila ironija). Poslovno, Teodora je najpredanija ovome, najviše piše i daje celu sebe u Plezir, Nina voli da radi intervjue i da proprati svoje tekstove i recepte slatkim autorskim fotkama, a ja… Pa, ja sam ta koja je ovde ponekad lenja i ume da zabušava, da budem iskrena, i najsrećnija sam kada pišem o modi, ne moram ništa da fotkam jer sam za to duduk,  i kad čujem reči: „OK, možeš da kasniš malo sa tekstovima“… Ali na kraju dana, koliko god bile različite, verujte nam da podjednako pucamo od ponosa kada 13og u mesecu vidimo šta smo stvorile.  Što naravno ne bi bilo moguće bez saradnika koje imamo, fotografa koji sa nama sarađuju, timu koji se brine za prelom i dizajn magazina, i tako dalje…

plezir-blacksheep-rs-jpg2

Kakvi su vaši dalji planovi što se Plezira tiče?

TEODORA: Da nastavimo da se razvijamo i pokušamo da očuvamo vrednosti koje su nam do sada bile važne i možda najvažnije da sačuvamo taj detinji entuzijazam koji nas je i do sada držao.

NINA: Nastavljamo i dalje da guramo svoju priču i viziju sa istim kvalitetom i entuzijazmom koji ne jenjava, već naprotiv, iz broja u broj je veći i snažniji.

MINJA: Moj je da se aktiviram ponovo u istoj meri kao i pre nego što me je snašao obim posla koji imam sada, jer me pisanje za Plezir stvarno maksimalno opušta, i da uradim seriju intervjua na temu kojom sam opsednuta i koja bi se provlačila kroz celu 2017. godinu.

Za kraj nam kažite, zašto ste vi “crne ovce“? 🙂

TEODORA: Zato što masa nikad nije bila u pravu. Ili kako bi to Čarls Bukovski rekao „Gde god da mase idu, kreni u suprotnom smeru.“

NINA: Crne ovce su lekovite i neophodne za društvo, one su veoma poželjne. Rade za bolje danas, i veruju u sutra. Prate ih fairy dust i jednorozi, ali isto tako čvrsto stoje na zemlji. Hvala ti što si mene i naš plezirski mikrokosmos svrstala u ovu kategoriju! 🙂

MINJA: Prefarbala sam se, trenutno sam samo ovca.

Razgovarala: Sara Savčić

Fotografije: Andrijana Kovrlija

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.