06 okt Crna ovca nedelje: Pavica Jovanović Veljović

Pavica Jovanović Veljović iza sebe ima knjigu aforizama „Sizife, promeni ruku“. Njeni aforizmi su objavljivani u brojnim izdanjima i web magazinima. Upoznajte jednu divnu ženu, majku, aforističarku!

Pavice, za početak, kada si počela ozbiljnije da se baviš pisanjem aforizama?

Za početak hvala ti na želji da intervju obaviš baš sa mnom. Aforizam je oblik mog života. Meni nije neobično što je baš aforizam taj koji me je obeležio u ovom književnom svetu iako sam, zaljubljena u slova i pisanje od detinjstva, više pažnje poklanjala poeziji i prozi, dok sam aforizam živela. Prvenstveno mislim na one besomučne borbe za pravdu, istinu i večito u klišeu sa nekim nepravdama, sam mi se nametao kao sistem odbrane- budi kratak i jasan da te ceo svet razume; uz malo reči ostavi ih bez teksta, pusti ih da razmisle, daj im prostor kratkoćom i oštrinom da shvate.. To je bila moja životna vodilja da bi ista, prepoznata od pravih ljudi kojima sam beskrajno zahvalna što su me usmerili i dozvolili tako da ispoljim sebe, na pravo mesto, akumulirala kroz aforizam. Tu prvenstveno mislim na Gorana Radosavljevića, beogradskog satiričara, i sajt „Liga duhovitih“ koji je bio moja odskočna daska u svet aforizma, a kasnije i „Afoteka 2“ čiji priredjivači, pored Gosp. Radosavljevića- Vladica Milenković i Miodrag Stošić, koji su smatrali da treba da mi daju taj prostor. I evo ti skokovi traju već nešto više od dve godine koliko se , zapravo, ozbiljno bavim samim aforizmom.

Šta je zapravo potrebno jednoj ženi da se ovde, sada, uspešno bavi pisanjem aforizama?

Potrebno je da bude muško! Mi smo podneblje koje još uvek ženu svrstava u slabiji pol iako smo dokazale odavno da to nismo. Možda činjenica da žene ne umeju da se izraze u kratkoj formi stvara predrasudu u startu i o samoj ženi-aforističaru mada, iskreno priznajem, na svojoj koži nisam osetila tu podelu i veoma mi prija uvažavanje koje kolege-muškarci iskazuju za moj rad. Ja čak mislim da oni mene i vide kao nekog sebi ravnog- ženu koja „tuče“ muški. Po aforizmu, naravno. I za sad. / smeh / Znam da je nekim ženama dovoljno da imaju atribute kao glavna probojna sredstva na afo-sceni, ali subjektivni osećaj i iskustvo mi govore da je ipak mozak trajno sredstvo koje vam obezbedjuje uspešno bavljenje aforizmom. I trajanje. Sve ostalo je neupotrebljivo. Bar ne onoliko koliko planiram da trajem.

Moram da postavim ono ustaljeno pitanje. Iza tebe je knjiga aforizama „Sizife, promeni ruku“ koju je objavila KUA Artija. Šta te je motivisalo da napraviš taj korak?

Knjiga je bila moj detinji san. Nikada nisam planirala, nikada nisam ni odustajala. Splet, sad već mogu da kažem, srećnih okolnosti dogurao je do „Sizifa“ iako je put ka njemu bio izuzetno trnovit i pun izazova i iskušenja. Po inerciji najpre pregazite trnje, potom stižete do zvezda. I opet napominjem- spoj sa kvalitetnim ljudima stvorio je uslove za kvalitetnu knjigu na čijem su stvaranju, sem mene, učestvovali i urednik Vladica Milenković, satiričar iz Paraćina, Nikola Dragaš karikaturista iz Pančeva, Milen Milivojević, rencenzent iz Bora. Najveća pokretačka snaga za stvaranje „Sizifa“ bila su moja deca i njihove nerealne želje da mama, citiraću:“..obećaj da nikad nećeš umreti…“ Ima li boljeg načina da čovek zauvek živi nego kroz svoja dela? Mame ne smeju da lažu.

Posebno me zanima zašto si se odlučila da se odrekneš honorara u korist dalje afirmacije pisane reči?

Iz više razloga. Primaran je taj , jer sam poželela da se odužim pisanoj reči i srpskoj književnosti koju toliko volim! Htela sam da našu ljubav krunišem, zaokružim i sama pomisao da mene niko nije afirmisao da razvijam svoj talenat već je on oduvek bio uokviren u ljubav za pisanu reč, želela sam da neki novi klinci osete i dobiju podršku, priliku, da im ulijem nadu i stimulišem da nikad ne odustaju. Imamo mnogo nadarene i talentovane dece, ali u zapećku i nemogućnosti da ostvare svoje snove.Izuzetno poverenje koje imam u svoje saradnike, prvenstveno mislim na izdavačku kuću KUA“Artija“ iz Paraćina, osigurava mi da će sredstva zaista otići upravo onima kojima su najpotrebnija. Drugi razlog je taj što nisam želela da se osećam dužnom. Moji dobrotvori, Miroslav i Olivera Kukučka iz Kikinde, podržali su i ovaj moj gest, jer su i sami humanisti i zajedno razvijamo humanost, prvenstveno u pravcu ljudske svesti o istoj, dajući ljudima primer svojim postupcima. Treći razlog je taj što sam želela da knjiga stigne do svakog. Jer ako neko i neće da je kupi zbog nje same možda se na to odluči upravo zbog humane pozadine koju nosi. Čemu štampanje knjige ako je precenjena i kao takva „spava“ na tavanu ili podrumu?! Mnogi su mi zamerili ovo poklanjanje, ali ja bih je i inače poklonila. Ovako bar naša neka deca imaju vajde.

Da li su sada u planu neke veće promocije ili se ispod radara krčka neko novo iznenađenje?

Oh, promocija. Moja bolna tačka. Stvari stoje ovako: biće ih, samo čekamo pogodne uslove za iste. Jako je teško u vremenu cenzure uopšte promovisati knjigu satire ukoliko niko iza vas ne stoji. A iza mene niko ne stoji! Nisam im legla! / smeh / Satira ne podleže cenzuri, mora biti oslobodjena svega što bi je sputalo da iskaže sebe, no naše trenutne situacije joj ne obrezbedjuju dovoljan prostor. A sve što ne mogu da uradim čestito i do kraja, ja ni ne započinjem. Ovo je moje iskustvo što, verujem, nije slučaj kod svakog kolege-satiričara. Ili jeste, ali se odlučuju da ćute o tome?! Ne znam, ali ću ispitati stvari. Tu su i finansijska srestva kao razlog otezanja sa promocijom,a svi znamo koliko se malo, skoro uopšte, ne ulaže u Kulturu, promovisanje nečega što je baština i, kako mi se čini, jedina zaostavština, neoporezovana, ali koja skupo košta. Uglavnom „proizvodjača“ iste.

Provereno znam da pesnici, mnogi potajno, favorizuju neko svoje delo. Da li je ista situacija i kod aforističara?

Ne znam šta precizno misliš pod pojmom favorizacije samoga sebe, ali znam zasigurno da u svetu aforizma postoje oni koji favorizuju one druge neke. Ako je to isto, onda je i moj odgovor- da, postoji. Po istom principu favorizacije se odvijaju i Konkursi i nagradjivanja što mene lično posebno rastužuje, jer time se ne samo ubija takmičarski duh, već se i obezvredjuje aforizam kao književna forma,a u prvi plan se stavlja daleko lošiji materijal koji je, na žalost, mnogima koji to ne umeju da prepoznaju, loša vodilja. Time ne dobijamo samo nekvalitetnu satiru u budućnosti već i nekvalitetne autore čije jedino merilo vrednosti postaje- nagrada. I to nameštena! Do te mere se ide da je dovoljno samo saznati ko sedi u žiriju i da unapred znate i ko će biti nagradjen. Sve se zna, o tome se ćuti. U celoj priči o favorizaciji još uvek mi je nejasna samo jedna stvar: kako čovek koji zna kako je nešto ostvario,a to nije njegovim ličnim zaslugama i zalaganjem, može mirno da spava?! Materijalizacija pisane reči je pogubna stvar za književnu formu kakva je aforizam!

Da te citiram- Neke ljude ni ćutanje ne definište dovoljno. Da li je pisanje uspelo da definiše Pavicu Veljović?

Svako ko želi da gleda srcem Pavicu je definisao čim otvori usta! / smeh / . Mislim da ljudi i te kako osete kada ste iskreni i u kojoj meri. Pavica piše iz duše, onako kako oseća, dopirući time do srdaca mnogih koji se u istom pronalaze. Pisanje aforizama je nešto drugo, ali svakako prožeto onim što jesam. Ističem stvari koje su životno bitne, sa željom da svaka zapisana misao, u ovom slučaju aforizam, ima poentu i natera čitaoce da stave prst na čelo. Istina je glavni akter svakog mog pisanja. Ne volim „servirane“ misli koje ne ostavljaju prostor za razmišljanje. To isto se trudim da dostignem i u skečevima i scenarijima koje pišem za izvesne TV stanice. Medjutim, takav oblik interpretacije je neprihvaćen što govori o stupnju svesti naroda- vole „udrobljeno“ i sve na gotovo. Ne svidja mi se to, iskreno, ali sami smo krivi što dozvoljavamo da na našu svest utiču ljudi koji nam, prodavajući jeftinu robu, ispiraju mozgove, a sebi pune džepove. Novac nije primarna stvar u mom životu te i u ovom „donkihotovskom“ poduhvatu, koji mnogi smatraju hrabrim, ne odustajem da se ta granica originalnosti pomeri i promeni na bolje. Opet je glavna kočnica- cenzura.

Svi znamo da je danas trnovit put do afirmacije svog rada, ali kada konačno uspeš da li je osećaj zadovoljstva dovoljan da nadomesti uložen trud? Kakav je zapravo osećaj kada ti neko pohvali knjigu ili možda celokupan rad?

Odgovoriću ti preciznije na ovo kad zaista budem uspela! Znaš, svi će ti reći da si dobar, da si odličan, ali niko neće priznati da si, možda, bolji od njega! Svojim najveći uspehom u celoj priči o knjizi smatram to što sam, radeći na istoj, stekla divne prijatelje, ljude koji su u svakom trenutku spremni i da hvale kad valja i da kritikuju kad ne valja,a kud ćeš većeg uspeha od tog?! Sujeta koja ispliva davi i ona je glavna prepreka da jedni drugima pružamo ruke i čestitamo uspehe. Strepela sam od utisaka o knjizi, ali moja strepnje bila je neopravdana- sve su ocene prelazne i to me raduje i te kako! Najviše mi prijaju pohvale jednostavnih, običnih ljudi koji nisu iz sveta satire i aforizma, jer je publika ta koja ne ocenjuje „ni po babu, ni po stričevima“.

Supruga, majka, aforističarka… Siguran sam da mnoge zanima, kako ispunjavaš slobodno vreme ako ga uopšte ima? Da li imaš vremena da čitaš?

„Žena koja odlazi sa knjigom u krevet nikada ne spava sama.“, odmah sam ti odgovorila i na pitanje o mom seksualnom životu iako ga nisi ni postavio./ smeh / Vremena za čitanje ne da imam nego nadjem! Knjiga je poput droge- uvuče ti se u krv, u svaku poru duše, postaje hrana, potreba i smisao bez kojeg nema života. Za sad me deca iz bliskog okruženja „mrze“, jer unapred znaju šta će od teta-Pave za rodjendan dobiti, ali će mi zbog svih tih knjiga jednoga dana biti zahvalni. Obaveze su brojne, naročito onome kome je primat porodica, te svoje vreme najviše provodim sa decom, pišem uglavnom noću, a vrlo često sastavim dane i noći, po nekoliko, neprospavanih. Činjenica je da ne može i mama i dama te me iz tih razloga nema mnogo na skupovima poput književnih večeri sem ako se oni ne uklapaju u ritam života moje dece.  Energije za sada imam i sigurna sam da će je uvek biti, jer je nalazim pre svega u sebi,a potom i u ljubavi i podršci koju mi porodica pruža. Oni su moja snaga i najveći točak sreće koji se neprestalno vrti. Oni razumeju moju ljubav za pisanje i ne ometaju me, jer znaju da  imam dovoljno i vremena i ljubavi i za njih. Da ne izostavim i podršku supruga i iskreno priznam kako sam uz njega, zapravo, dobila priliku da budem ono što jesam- slobodna! I oslobodjena od kuvanja kad pišem. / smeh /

Primetio sam da, na društvenim mrežama, neretko uzimaju tvoj rad i potpisuju kao svoj bez pitanja ili bilo kakvog objašnjenja. Kako komentarišeš to?

Uh! Komentarišem i te kako! Suština nije u ukradenom materijalu koliko u činjenici da neko time autoru čini nepravdu.I celom svetu! E, to je moj pokretački točkić da reagujem na svaku kradju bilo kog oblika, što inače činim i u životu. Jedno zasigurno znam: borba za autorska prava na bilo kom mestu je uzaludna. Zašto? Zato što vas Zakon od toga uopšte ne štiti! Da ga ima i da funkcioniše, pa da kradljivca svaki put „rebne“ po džepu, jer nas je badava udarati po glavi, po džepu jače boli, pitala bih one koji kradu da li bi isto ponovili! Koliko god se trudila da kulturno rešim ovakve stvari, nailazim na ljude koji svoj postupak ne shvataju kao pogrešan i time potvrdjuju moj stav da je na ljudsku svest najteže, skoro nemoguće, uticati. Vi ste svuda ono što jeste makar to bila i društvena mreža i onaj ko svesno ukrade vaš rad, misao, intelektualnu svojinu sposoban je da vam zavuče ruku u džep i ukrade i novčanik. Pri tom još jedna meni bolna stvar u kradjama je i ta da se sve više mladih zatupljuje upravo time , jer im se serviraju pogrešne informacije, pa će reči Pavice Veljović biti potpisane kao da ih je napisao Žarko Laušević, Crnjanski ili neko uz čije ime ni sama ne smem da stanem, a eto neko je baš mislio,a nije pročitao, da je to baš, baš njihovo. Shvataju li šta rade generacijama koje će tek da dodju na društvenu mrežu?! Mada, da vam iskreno kažem: potvrda kvaliteta rada je i ta kad vam kažu da ste prepoznatljivi, originalni, jedinstveni, ma čije ime stajalo ispod vašeg rada. Dakako, to ne rešava nepravdu i zatupljivanje dece.

Ako bi, iz ugla umetnice, mogla da izdvojiš jedan, najveći, nedostatak našeg društva, koji bi to bio?

Više osluškivanja osećanja drugih ljudi. Sebični smo u tom pogledu, postajemo bitni sami sebi oglušujući se o osećanja ljudi oko nas. Ljudi su se otudjili jedni od drugih, ne primećuju, ne osećaju, ne vrednuju i time su se moralne i društvene norme promenile na gore. Lažni aršini, lažni osmesi, interesni odnosi poljuljali su veru u iskrenost, čestitost, poštenje i time čoveka dovele do toga da ima lažnu sliku o svemu oko sebe. U svim tim lažima prava je hrabrost izdvojiti se kao drugačiji, čista suprotnost onoga što se , na žalost, vrednuje u današnjem društvu. Ustvari, kategorišu te kao ludog  oni koji ne razumeju ili kao posebnog oni koji su kao ti.

Zašto si ti crna ovca?

Svaka ovca bira vuka koji će je pojesti. Mene „izjeda“ nepravda. Pritom crnu ovcu je nemoguće klonirati. Svaka je drugačija na svoj način!

Željko Jevtić

Fotografije: Pavica Jovanović Veljović