05 sep Crna ovca nedelje: Ognjen Obradović

Ognjen Obradović je završio dramaturgiju na FDU-u i trenutno je na master studijama. Nedavno je dobio književnu nagradu “Mladi Dis” za zbirku “Kameni odraz”, a početak jeseni je rezervisao za objavljivanje zbirke poezije “Oticanja”. Pored poezije, vešto korača poljima drame i scenarija.

Opiši nam trenutak kada si shvatio da umeš da se igraš sa rečima.

Mislim da to još uvek nisam naučio. Kad god mi se učini da vodim igru, jezik me iznova iznenadi i odvuče u nepoznatom pravcu.  Nije baš pitom ljubimac, ali s njim nikada nije dosadno.

Kakav je osećaj dobiti nagradu “Mladi Dis”?

U maju, kada sam saznao, značilo mi je kao podstrek i sud onih koji su rukopis prepoznali kao vredan objavljivanja. Sada, s obzirom da se bliži izlazak zbirke, osećam odgovornost da sebi i drugima potvrdim da se nisu prevarili.

Žiri (Vojislav Karanović, Živorad Nedeljković, Bojan Vasić) ovu nagradu je obrazložio sledećim rečima: Zbirka “Kameni odraz” suočava nas sa pesničkim svetom u kome se prepliću elementi oneobičene svakodnevice, groteskne slike i lirske epifanije. Začuđen životom, kao i prolaznošću i krhkošću sveta za koji verujemo da ima čvrste konture, Ognjen Obradović će se u svojoj knjizi zapitati i o prirodi pesničkog stvaranja, i o smislu vlastitih pesama. Da je ovo obrazloženje vetar – koji bi to vetar bio?

Onaj koji dođe iznenada i ohrabri te da nastaviš plovidbu, ali ti ne garantuje da ćeš stići do odredišta.

Koliko je kamen tvoj odraz?

U pesmi na koju se referišeš, okamenjivanje je metafora prolaznosti i starenja.  Za potrebe te pesme, “slagao” sam da imam jednu sedu, tako da ovaj pesnički odraz za dlaku brže stari od stvarnog.

Kako raste pesma?

Čitanjem, pisanjem i brisanjem stihova.

Čime se hrani?

Onim što te zaokuplja i intrigira, posmatranjem i samoposmatranjem.

Uskoro će biti objavljena zbirka pesama “Oticanja”. Koje motive si ukoričio?

Ima tu svačega: od rođenja do smrti, boga i šopinga.

Šta čitaoci mogu da očekuju između korica?

Frankenštajna, Džejmsa Folija, stvarna i metaforička srca, pejsmejkere… Oni pažljiviji mogu da očekuju sebe.

Zašto si ti crna ovca?

Mekećem,  a od mene čak ni pristojan džemper.

EPILEPTIČNO NEBO

Svanulo je još jedno mirno

postapokaliptično jutro.

Uzavreli vetar njihao je krošnje,

iskušavajući fosfornu nervaturu

listova i prolaznika.

Sa inkvizitorskim umećem

dovodio ih svakodnevno

tik do tačke sagorevanja.

Ljudi su se pretakali ulicama

u strahu od dodira,

čuvajući svoje krhke voštane fizionimije.

Rastopljena lica

odavno su izgubila obrise –

tuđa u sopstvenom odrazu

tuđa i beonjači epileptičnog neba,

čijim smo pregrizenim jezikom

sricali odsutni smisao.

Al ipak, iznova čekao se suton

kao dželat koji će umesto presude

u rukama doneti pomilovanje.

I iznova neko je širio voštana krila

tamo, gde je tromo sunce

uranjalo u uzburkani asfalt.

Činilo se neko je iznova leteo

u odblesku varljive slobode,

oprljenu perušku umakao u mastilo,

ponirući iznova, u svakoj napisanoj

tački.

Pesma „EPILEPTIČNO NEBO“ će se naći u Ognjenovoj zbirci „Oticanja“.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografija: Marko Đorđević